Nova iskra

СТРАНА 3 02.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 10.

— Не замерите ми, али тешко је то у овај мах рећи, отпоче он. — Да Вас обаспем хвалом, мислићете, можда: •го су обичне речи у таквим приликама. Међутим допустите да приметим, пијеса коју сте одсвирали давно ми је позната. Моја покојна мати била је ватрени обожавалац Шуберта. Сад ми је као да сам видео њено благо и мило лице, где се под утицајем заноса преображава и за складним звуцима узноси некуд далеко, а душа лебди и трепери од радосног узбуђења и заборавља у тај мах све земаљско. —- Ви немате мајке? упита Јелица. —• Немам; и отац ми је умј5о. — Чудновато! И ја немам никога! — Како је леп месец! узвикну затим ступајући ближе прозору и трудећи се, очевидно, да прекине протест што се спремао од обоје старих због њених последњих речи. — Волите ли и Ви да посматрате месец с прозора? окрете се мени. — Да! — Мени се то веома допада! — Зашто не бисмо сишло до врта ? упита Михајило. — Ноћ је тако свежа и пуна мириса. — Са свим, имате потпуно право! узвикну тихо. — Ви ћете остати овде, је л' те, ујаче? —• Ноћна свежина шкоди ми. Идите сами! Сиђосмо лагано у башту. Из ње је вејало благим мирисом на ружу и лиандер. У ваздуху се осећало готово хладно, оштро, свеже; цвеће је стајало. мирно не крећући се; са Саве дизао се лагани вео паре; у даљини протегну се потмуло нечији глас; преко моета пројури брзо као утвара доцни воз. Јелица лагано уздрхта. — Хоћете ли да Вам донесем огртач? угштах је. — Хвала Вам, не треба. То је од свежине. Како мирише цвеће! узвикну лагано. Михајило откиде неколико стручака и пружи јој. — Хвала Вам, и сама имам ! То је младост у пуној снази свога живота, зар не ? Како ми је мило! Полетела бих као да су ми крила нарасла! Ви не верујете? окрете се нама а затим отрча и спусти се до стола испод старе липе. VI. Прошло је још неколико дана. Никакве видљиве иромене, никакве новине; живот је текао својим старим током. Иван Николић слазио је кадшто до града или се занимао око радника у пољу; старица је трчала за Јелицом, распитивала је о свему, гледајући да јој и најмању жељу испуни, она се и сада свом снагом одавала свом новом животу. Крај наших испита ириближавао се, ваљало је мислити на одлазак. Да, требало је већ поћи својима, а између нас још не беше дошло до објашњења. И тада сам могао видети како су велике и многе тајне у животу човечјем, тајне којима не можеш почетак наћи, нити их умеш објаснити. Осећаш се као слаба играчка у њиховим рукама. Сећао сам се првог заноса који је на мене учинила њена величанствена појава, сећао се усхићења, вала моје прве љубави и оног чисто болесног стања у коме се тада човек

налази. Куда је све то отишло? . . . Она је и сад била пред мојим очима; наша је дружба бивала све чешћа, били смо све искренији једно према другоме, па ипак до правога објашњења између нас није дошло. Оно топло осећање, које се у почетку тако силно јавило и које сам морао сматрати као знаке прве љубави, све се више губило. На место тога ступила је веза чистог, искреног и правог пријатељства. — Не можете замислити, рече ми једном: како ми је добро у Вашој близини. Осећам да нема тајне коју Вам не бих смела поверити. Врата нисам запамтила, али верујем да ни према њему не бих могла бити искренија. — Хвала Вам, рекох јој. — Рачунајте и од сада; а нађе ли Вас бол, будите уверени да ћете у мени имати искреног пријатеља и саучесника. — Потпуно Вам верујем, с тога ми и пада тешко Ваш скорашњи одлазак. У друштву Вашем и господина Димитријеиића било ми је тако добро. — Михајило остаје овде преко одмора, одвратих; надам се да наш растанак неће дуго трајати. — Али ето где већ неколико дана не долази. Шта

Из сраске војске: АРТИЉЕРИЈСКИ ПОХОД би то могчо дазначи? Или му је већ досадила наша дружба и пријатељство? упита ме затим. — Не мислим тако, рекох: јер Михајила добро знам. Он се увек поред Вас добро осећао (она лако порумене); и колико због мене долази, рекао бих да га још нешто овамо вуче.... — Ех, куда Ви сад хоћете! упаде ми она у реч. — Што га пак тако дуго нема, ваља тумачити просто тиме, што је ових дана имао последње иепите. Али вечерас му се свакако надам. Тог вечера Михајило дође нешто доцније. Ходајући бејах му изишао у сусрет. Путања се спуштала одмах иза нашега стана преко стрмога брда, ограђена ниским скоро поткресаним багреном, и на једно сто корака излазила на широки скоро посути насип. — Тако дуго ! рекох поздрављајући га и иружајући му руку. — Да, морало је бити, одговори ми смешећи се и са изразом безграничне радости на зажареном лицу: