Nova iskra

ВРОЈ 10.

М 0 В А И С К Р А

СТРАНА 309-

Али судба црна оиредели, Конац царству и овој орпској олави, Пак зато сад она не дозволи. Избавит ' се увенчаној глави;... И ухвате кнез Лазара жива, Ког поведу к Мурату као крива. И т. д. Нисмо нарочито бирали најлошије стихове, веК смо хтели да иокажемо како су обрађена важнија места у спеву; али се из наведенога види, колико је лоша поезија и стихотворство у њему. (свршиће се)

ј&оја се^аља

ј-[оћу таза уска, па кривуда, Онде жбунић, онде трава, А пун месец изишао, И шумарак обасјава! Тишина је, никог нема, Мир свечани страном влада, Само вода са шумором У провалу доле пада. На крај шуме кућа, ено, Ту је песма и седељка, Брже, брже, срце моје Онамо те драга жељка!...

II €легкја Брежуљак се жути, увенула трава, Проређен шумарак, дрвље попадало, Па и она раван сад се уроњава, И гусгога жбуња са ње је нестало. Прамалеће рано ишчезе и прође, Божанствена круна руши се и скида, И студена јесен, како која дође, По један ми спомен носи и откида. Ено, и раст онај сами суварићи, Нигде свелсе гране и кора му спала, Још година нека и он ће отићи За срећом што ми је давно у гроб пала! К III Спокојство Дрвље баца дуге сенке, Насред шуме извор свежи ; Чобани се водом пршћу, А ту бело стадо лежи. Наврх букве голуб гуче, И припека крилом бије, А у зраку сунчаноме Лептира се јато вије. Мир и покој, рај на земљи, Све је светло, све је чисто,

Ја загледах срце моје И у њему тако исто !... г, IV Сваговк Кад год ми се машта јави, И пробуде снови моји, Ја се прво тада сетим,

Тебе

и сватова твоји

Прође барјак, чауш прође, А ја поред пута стојим, Невес'о сам па коњике Нити гледам, нити бројим. Ти полако отуд идеш, На глави ти венац сија, А танани бели вео Вегар шири и развија. Прође, — оде! ал' ја видех, Што ми душа и сад гледа: Коњ је тако мирно иш'о Али ти си била бледа!... К V Стара вреза Јоште стоји она бреза, Код које смо некад били, И на трави и рудини Играли се, веселили. Али веће нема више Оног жбуња, оног хлада, Ни онога зеленила Нема тако к'о некада. Усамљена стара бреза Канда задње дане броји, Од онако честих грана Јоште само једна стоји. Ал' ја ипак тамо идем, И понављам слику милу: Оно кад се отимасмо И палисмо танку лилу!... г, VI ? Често сањах место, рај је у њем био, Ружа до руже и до цвета цвет; У том је рају Господ боравио, Коме ја плетох од песама сплет. Колико ли пута у пролеће сјајно Прилазих к Њему пред злаћени трон, Ал' једнога дана нестаде га тајно, И нико не зна куд се деде Он!... Ја и сад често сањам место знано, И сад се нађем усред краја тог, Али како Је све пусто и празно, Где вечни, благи не борави Бог! Рииањ. СОКОЉДНИН.