Nova iskra

ОТРАНА 310.

И С КРА

Скерлетно Слово — РОМАН ИНГЛИСКИ НАПИСАО \ А ГНАМК1, НАЛУТНОКМЈ ПРЕВЕО Владислав СавиН

(НАСТАВАК) збуђење, које овлада њоме за тих неколико кратких тренутака док је стајала бленући у погнуту прилику Роџера Чилингворта, баци кобну светлост на душевно стање Јестирино, откривајући јој много штошта што она себи не би иначе признала. Кад он оде, она призва дете: »Бисерка! Мала Бисерка! Где си?« Док се њена мајка разговарала са траваром, Бисерка, чији дух није никад мировао, нађе начина да се забавља. Прво, као што је било речено, она је несташно намигивала своме лику у бари, позивајући га да изађе, па кад се он не усуди да то учини — тражила је пролаз за себе у његову уображену земљу и небо. Наскоро, видећи да је или она или лик проста варка, она се окрете тражећи боље забаве. Нрављаше мале чунове од брезине коре, у које је товарила пужиће, и отисну их на пучину са више смелости него и један трговац у Новој Инглиској, али већина наседаше крај саме обале. Затим хваташе белу пену, која шараше водену матицу, и бацаше је према ветру, скачући за њом као на крилима да би ухватила велике снежне праменове пре него што падну на земљу. А кад примети једно јато морских птица, које тражаше хране скакућући по обали, врашко дете узе пуну кецељу облутака, и прикрадајући се од стене до стене показа сву своју вештину гађајући те мале морске кокошке. Једна мала сива птица, коју Бисерка беше ударила, одлете даље са сломљеним крилом. Дете уздахну на то и напусти своју игру, жалећи што је повредила то мало биће дивље као морски поветарац или као и сама Бисерка. Најзад оде брати разне морске траве и правити себи од тога огртач или шешир и тако личаше на морску девојку. Она је била наследила мајчин дар за укус у оделу и бојама. Као последњи украс своме оделу, Бисерка набра неку меку траву и направи, што је боље могла, на својим грудима украо који је од увек познавала на мајчиним: слово А, само свеже и зелено у место црвено! Дете пови главу на груди и са чудним интересем посматраше знак, баш као да је једино с тога била послата на овај свет да пронађе његово скривено значење. Баш у том тренутку она чу мајчин глас, и полетев к њој, исто тако лако као и оне мале морске птице, дође пред Јестиру Прину играјући, смејући се и показујући прстом украс на грудима. »Мала моја Бисерка«, рече Јестира после кратког ћутања: »зелено слово на твојим грудима не значи ништа. Али знаш ли шта значи ово слово које је твоја мајка осуђена да носи? »Знам, мајко", рече дете. »То је слово А; ти си ми га показала у буквару."

Јестира се дубоко загледа у њено лице; и ма да је видела онај чудан израз толико нута примећен у њеним црним очима, она није могла бити на чисто, да ли Бисерка придаје какво значење ономе знаку. Нешто ју је голицало да дозна исгину. »Знаш ли, дете, зашто носи твоја мајка то слово?« »Знам!« одговори Бисерка, гледајући право у мајчино лице. »То је због истог онога због чега свештеник држи руку на срцу !« »А због чега то?" питаше Јестира, са полуосмехом на дечју бесмислену примедбу; али се на мах за тим замисли и пребледе: »Чега заједничког има ово слово с другим којим срцем осим мојим ?« »Не знам, мајко, ја сам казала све што знам!" рече Бисерка са више збиље него обично. »Питај онога старца с којим си се разговарала! — Може бити, он зна. Али одиста, мајко, шта значи то црвено слово? — и зашто га носиш на својим грудима ? — и зашто свештеник држи руку на срцу ?« Она узе мајчину руку у своје обе, и загледа јој се у очи са збиљом која је била необична њезину дивљем, карактеру. Јестири дође мисао, да дете доиста тражи да јој се приближи детињском поверљивошћу, чинећи све што уме да јој покаже своју симпатију. Бисерка јој се представи у новој светлости. До тада, љубећи дете свом јачином јединога аФекта, мајка је била навикла да се од ње не нада ничему више већ колико од априлског поветарца који се несташно игра, часком обећавајући најлепши дан и ледећи груди које се отворе његову миловању; а да би се оправдао за своје несташлуке, он би каткад љубио Ваше образе сумњивом нежношћу, благо се играо Вашом косом па онда отишао даље остављајући Вам у срцу задовољство једнога сна. А то је било, при том, мајчино мишљење о детету. Други какав посматрач видео би само немиле црте и придао им много црње значење. Али сада мисао се породи у Јестирину духу, да је Бисерка, својом раном зрелошћу и бистрином, можда већ дошла до доба у коме може постати пријатељица, и да јој се може поверити толико од мајчиних јада колико се да саопштити а да се сачува све поштовање дужно родитељу или детету. У хаосу Бисеркина карактера могло се видети како се испољавају оштре црте неодољиве храбрости и несавладљиве воље, — упоран понос који се може претворити у самопоштовање и горко презирање многих ствари које би на себи носиле печат лажи и притворства. Она је волела такође, само је њена љубав била до тада опора и немила, као и најбогатији дарови незрела воћа. Са свим тим одличним особинама, мишљаше Јестира, ђаво, штогаје Бисерка наследила од своје мајке, мора бити доиста велики ако из овог вилинског детета ипак не изађе племенита жена. Бисеркина наклоност да се врти око загонетке скерлетнога слова изгледала је као урођена особина њезина бића. Од првог тренутка њене свести та јој је загонетка изгледала као постављени задатак. Јестира је често мислила да је Провиђење имало намеру да је казни и по правди плати, што је дете било обдарено том видљивом наклоности; али никада до сада није помислила: да ли у вези са том намером није била и намера милости и опроштаја? Кад би се Бисерки могла поверити, зар она не би могла одагнати тугу која је следила мајчино срце и у гроб га претворила? — или јој помоћи да савлада страст некада тако силну, али која још није била ни угашена ни заспала већ само затворена у том гробу што се зове срце.