Nova iskra

БРОЈ 10.

Н 0 В А И

Такве су биле мисли које прођоше Јестири кроз главу, оставл.ајући тако јасан утисак као да их је неко гааптао. А за све то време мала Бисерка држаше мајчииу руку у својима, гледагае јој право у лице и ностављагае и по трећи пут она питања која пеку: в Шта значи то слово, мајко ? за што га носиш ? и загато свештеник држи руку на срцу?" »Шта да јој кажем ? с< питаше се Јестира. »Не! ако је то цена детиње љубави, ја је не могу платити." Онда рече гласно : »Луда Бисерка, каква су то питање? Има много ствари у свету за које деца не треба да питају. Шта ја знам о свештеникову срцу? А ја носим скерлетно слово због његова златног веза." За свих прошлих седам година Јестира Прина није била неверна знаку на својим грудима. Онај строги и озбиљни анђео хранитељ можда ће је напустити сада, видећи да се, у пркос све његове пажње над њезиним срцем, неко ново зло увукло у њега или да какво старо није било никад изагнано. Што се тиче мале Бисерке, озбиљност њезина лица на мах се изгуби. Али дете се не заустави на томе. Два или три иута, идући ка дому, и толико пута за вечером као и за време спремања постеље, и још једном кад је изгледала да је дубоко заспала, Бисерка отвори очи са лукавством које је вирило из њих. „Мајко", рече она: „шта значи скерлетно слово?« А сутра дан, као први знак да је будно, дете подиже главу из постеље и постави оно друго питање које је тако безразложно довело у везу са скерлетним словом. «Мајко ! мајко ! Загато свештеник држи руку на срцу ?« »Језик за зубе, ти врашко дете!" одговори јој мајка тако опоро као никада пре. »Немој да ми досађујеш, или ћу те затворити у подрум !" XVI у шуми Јестира Прина оста стално при одлуци да покаже Г.Димесделу прави каракгер човека који се био тако присно здружио с њиме, па ма какве биле опасноети од мука у садашњости или доцнијих последица. Више дана узалуд је тражила прилику да га нађе при каквој усамљеној шетњи поред мора, као што је био његов обичај, или на шумом обраслим брежуљцима околине. Не би било ничега ружнога нити опасног за свету чистоту свештеникова доброг гласа да га је она посетила код куће, где је многи нокајник исповедио грехе можда исто тако црне као што је био грех означен скерлетним словом. Али то није учинила, једно што се бојала да се тајно или јавно не умегаа стари Роџер Чилингворт, а друго гато би јој њено срце открило нодозрење онде где му никако не би било места, и после гато је и њој и свегатенику био потребан цео гаироки свет да одахну у њему док се буду разговарали једно с другим. Стога Јестира Прина није ни мислила да га сусретне на другом ком месту већ под отвореним небом. Најзад, док се бавила код једног болесника, где су били звали Г. Димесдела да му чита молитву, она сазнаде да је дан пре тога отигаао у посету Аиостолу Елиоту међу његове покргатене Пндијанце. Он ће се вероватно вратити сутра око подне. Стога сутра дан Јестира за времена узе собом малу Бисерку — која је била мајчина нераздвојна другарица — и оде у шуму.

Пут, којим су обе путнице прешле иолуострво и ступиле на континенат, био је само обична пегаачка стаза. Она се вијугала кроз тајанственост прагауме. Шума је стазу стешњавала као каква густа црна ограда са обе стране, једва допуштајући да се угледа небо над њима, те у Јестирину духу она с правом беше слика оне моралне дивљине кроз коју одавно лута. Дан је био хладан и мрачан. Над главом су им висили лагано гоњени облаци који су овде онде пропуштали сунчеве зраке да заиграју дуж стазе. Та пролазна веселост сусретала их је увек пошто су дуже ишле кроз густу шуму. Несташни зраци повлачили су се пред њима остављајући место где су се играли још тужније, јер су се надали да га нађу у светлости. »Мајко«, рече Бисерка: „сунчеви те зраци не воле. Они беЈке и крију се. јер се боје тог на твојим грудима. Гле сад! Ено их где се играју мало подаље. Стој ти овде и пусти ме да идем да их ухватим. Ја сам дете. Они неће бежати од мене — јер ја још ништа не нос.им на грудима ! <( »Нити ћеш, дете, носити икада, надам се" рече Јестира. „А зашто не, мајко?" питаше Бисерка застанув баш кад је хтела да одјури. „Зар то не дође само по себи кад будем велика?® „Хајд трчи, дете" одговори јој мајка: „иди и ухвати сунце! Скоро ће да умакне." Бисерка оде напред журно и доиста ухвати сунчеве зраке, и стаде усред њих смејући се, сва обасјана њиховом светлошћу и блистајући у живости њихове брзе игре. Светлост се задржа око самог детета, као да јој је било мило што има таквог другара у игри, док њена мајка не дође близу мађијског круга. „Сад ће да оду, мајко" рече Бисерка вртећи главом. «Гле !« рече Јестира са осмехом : „сад и ја могу пружити руку и ухватити их мало. к Кад она покугаа да то уради, зраци ишчезоше ; али судећи по сјају, који блисташе на Бисеркину лицу, њена је мајка могла мислити да их је она упила у себе, и да ће их опет пустити да светле дуж стазе кад буду зашли у дубљу сенку. Ниједна друга детиња особина није Бисеркиној мајци давала осећај неке нове и чудне снаге колико та неуморна живост духа; она није била подложна болести туге, коју наслеђују готово сва деца заједно са скрофулама од душевног немира својих родитеља. Можда је и то била болест, само је на себи носила одсев оне дивље енергије којом се Јестира бранила од туге пред Бисеркино рођење. Било је у томе неке сумњиве дражи која је дечјем карактеру давала оштар, металан сјај. Њој је недостајао некакав бол — бол који би је дубоко дирнуо и тако омекшао и пробудио у њој симпатију. Али за то је било још доста времена за Бисерку. „Ходи, дете моје!« рече Јестира гледајући на Бисерку која је још стајала обасјана сунцем. «Хајде да седнемо мало у хлад и да се одморимо." „Нисам уморна, мајко® одговори девојчица: „Али ти можеш сести, ако хоћеш да ми кажеш нешто за то време." „А шта то, дете!» рече Јестира. »О чему?" „Ох, то је прича о Црноме Човеку" одговори Бисерка погледавши пола озбиљно пола лукаво у мајчино лице. „Како он лута по свој гауми увек носећи неку књигу — неку дебелу, велику књигу са гвозденим оковом; и како тај гадни Црни Човек нуди ту књигу и гвоздено перо свакоме кога нађе у шуми; и они запишу имена