Nova iskra

ВРОЈ 10.

Н 0 В А И

С К Р А

СТРЛНА 313.

Прибрав се брзо, он се исправи као човек који је био изненађен у таквом расположењу за које не би желео да има сведока. Кад баци уплашепо поглед у правцу гласа, угледа прилику под дрветом, обучену у тако тамне боје да се једва распознавала у сивој полутами у којој облаци и густо лишће беху обавили овај дан, те не беше на чисто да ли је то жена или сенка. Он ступи корак напред и угледа скерлетно слово. «Јестира! Јестира Прино!* рече: »јеси ли ти то? Јеси ли у животу?" »Јесам,« одговори она: «У животу као што је био мој за ових седам прошлих годииа! А ти, Артуре Димесделе, јеси ли још жив ? 8 Није било никакво чудо што се тако узајамно питаху, сумњајући у стварност својих живота. Њихов састанак у тамној шуми био је чудан као први састанак двају духова после гроба, који су били тесно везани у своме ранијем животу, али сада дрхтаху од узајамног страха, као да још нису навикнути на своје ново стање нити на друштво бестелесних бића. Обоје као авети, које дрхте једна од друге, они страховаху од себе самих, јер повратак свести откриваше им историју и прошлост њихових срдаца, као што није никад случај у животу изузев у часима крајњих криза. Душа је угледала свој лик у огледалу крилатог тренутка. У страху, бојажљиво и као невољно, по некој лаганој потреби, Артур Димесдел пружи руку хладну као смрт и додирну ледену руку Јестирину. Овај стисак, ма како хладан, однесе оно што је било најстраховитије у томе сусрету. Сада најзад осетише обоје да су становпици исте сФере. Без и једне речи више -— без вођа и договора, већ по неком пристанку — уђоше дубље у шуму и седоше на маховину где је Јестира са Бисерком мало час седела. Кад им се глас поврати, прво упутише узајамна питања, као сваки други познаници, о облачном небу, скорој бури и здрављу. Тако ириступаху полагано, корак по корак, ономе што тако дубоко чуваху у срцу. Дуго растављени судбом и околностима, тражаху ма шта незнатно и опгате да отворе врата разговору, како би њихове праве мисли могле прећи преко прага. Мало по том свештеник се загледа у Јестиру: »Јестира, јеси ли нашла мира? с( упита. Она се тужно осмехну и погледа на своје груди: „А јеси ти?* питаше Јестира. »Не ! — Само очајање !» опговори он. >,Шта сам друго могао очекивати, после онога што сам, у овако тешком животу као што је мој ? Кад бих био безбожник — без савести — јадник са свирепим и животињским нагонима — могао бих давно наћи мира. Не ја га никад не бих ни изгубио! Али у мојој души такво је стање да све ово што је било добро у њој, сви најизабранији Божји дарови, служе једино за душевне патње. Јестира, ја сам највећи бедник!» „Народ те поштује*, рече Јестира. »А ти доиста служиш њихову добру! Зар ти ни то не даје мира?» «Више беде, Јестира! — више беде само!» одговори свештеник са горким осмехом : «Што се тиче добра, које изгледа да чиним, ја немам вере у њега. То мора да је обмана. Шта може пала душа, као што је моја, учинити за спасење других душа ? — или овако окаљана учинити за чистоту њихову? Што се тиче народног поштовања, ја бих желео да се претвори у мржњу и презирање! Зар можеш мислити, Јестира, да ми је утеха у томе што морам

стајати на говорници и сусретати толико очију управљених на моје лице као да небеска светлост сија из њега! — птто морам гледати паству жедну истине, како слуша моје речи као да их говори Свети Дух ! — Па онда кад бацим поглед у себе, угледам црну стварност онога што они обожавају! Смејао сам се у агонији и горчини срца противности између онога што изгледам и што сам! И Сатана се смеје том!» «Неправедни сте према себи!» рече Јестара благо: »Ви сте се дубоко и горко кајали. Ваш је грех за Вама, у давно прошлим данима. Ваш садањи живот потпуно је светао, управо као што и народу изгледа. Зар нема стварности у кајању које је тако потврђено и посведочено добрим делима? И зашто да Вам оно не донесе мира? С( »Не, Јестира, —- не !» одговори свештеник: »У њему нема истине! Оно је хладно и мртво и не може ништа учинити за мене! Доста сам се мучио! Кајања није било! Иначе ја бих давно бацио ову одећу која се руга светињи, и показао се свету онакав каквог ће ме угледати на дан суђења. Ти си срећна, Јестира, што носиш јавно скерлетно слово на грудима! Моје пече у потаји ! Ти не знагп колико је утехе у томе што, после седам година мука, можемо погледати у око које зна шта смо! Кад бих имао пријатеља — или најцрњега душманина — коме бих одлазио свакодневно кад ми додијају хвале других људи, који би ме познавао као најтежега грешника, чини ми се : душа би ми се тиме одржала у животу! Само толико истине и то би ме спасло! Али све је лаж! — Све је празно! — Све је смрт! с< Јестира га погледа у лице, али оклеваше са говором. Исповедајући тако бурно своје дуго задржаване осећаје, његове речи беху јој понудиле најлеишу прилику да му каже оно због чега је дошла. Она обузда свој страх и говораше. »Таквога пријатеља као што желиш сада к рече она: „с којим би заједно плакао над својим грехом, имаш у мени, својој саучесници!« Опет оклеваше, али напором воље продужи. »Имаш, такође, одавно жељенога непријатеља и станујеш с њим под једним кровом ! а Свештеник скочи на ноге, тражећи ваздуха, и ухвати се за срце, као да би га хтео ишчупати. »Ха! Шта кажеш? сс повика. «Непријатеља! и под својим кровом ! Шта мислите тиме ? сс Јестири Прини било је сада јасно колико је дубоко згрешила овоме несрећноме човеку што је допустила да лаже неколико година или за тренутак само, зависећи од милости некога који је имао само зле намере. Сама близина непријатеља, па ма како да се овај прикривао, била је довољна да узнемири магнетску СФеру једног тако осетљивог бића као што је био Артур Димесдел. Некада Јестира није то тако увиђала; или, може бити, сломљена својом бедом, она је оставила да свештеник подноси своју судбу коју је она сликала као лакшу од своје. Али од оне ноћи на губилишту, сва њена симпатија спрам свештеника била је пробуђена и ојачана. Она је сада јасније читала у његову срцу. Она није више сумњала, да су близина Роџера Чилингворта тајни, отров његове злобе који заражује ваздух око њега, и допуштени утицај као лекара на свештеникову Физичку и духовну слабост били употребљени у свирепој намери. Поред њих, патникова савест била је одржавана у раздраженом стању, не да би се излечила спасоносним болом, већ да се сруши и поништи његово духовно биће. Резултат тога морала је бити болест а за тим одвраћање од Добра и Истине којима је лудило, можда, земаљска слика.