Nova iskra

СТРАНА 314.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 1 0.

До такве нропасти била је она довела човека кога је негда — зашто не бисмо то рекли ? — кога је и сада тако страсно волела! Јестира осети да би губитак свештеникова гласа па и сама смрт, као што је већ била рекла Роџеру Чилингворту, били куд и камо бољи него избор што га је она учинила. И сада би радо легла на опало лишће и умрла под ногама Артура Димес.дела, само да би себи уштедила бол исповедајући своју погрешку. „Ох, Артуре!® повика она: »опрости ми! У свему другом борила сам се да будем истинита! Истина је била она врлина које сам се могла чврсто држати кроз све крајности, изузев кад је било питање о твоме гласу — твоме добру — твоме животу. Тада сам пристала на обману. Али лаж није никад добра па ма смрт била на другој страни! Зар не увиђаш шта хоћу да кажем ? Онај старац — лекар — онај кога зову Роџер Чилингворт — био је мој муж! * Свештеник је погледа за тренутак са свом жестином страсти која је, помешана у разним облицима са вишим, чистијим, племенитијим особинама — била онај део у њему који је припадао ђаволу и помоћу чега је овај покушавао да задобије остало. Никада није Јестира осетила намрштенији ни оштрији поглед. То је била нека врста црног преображења. Али је његов карактер био тако порушен патњама да и његови ниски прохтеви нису могли трајати више од једног кратког тренутка. Он се спусти на земљу и зарони лице у своје шаке. »Можда сам то знао! к шапуташе: — »Знао сам то! Зар ми тајна није била казана у природној плашњи мојега срца од првог његова погледа, и доцније кад год сам га видео! Зашто нисам разумео? Ох, Јестира Прино, ти знаш мало, врло мало за сав ужас од тога! И за срам — стид, сграховиту ругобу која лежи у изношењу болесног и грешног срца очима које га прождиру! Жено, жено, ти си крива за то! Ја ти не могу опростити! 1 ' »Ти ћеш ми опростити!" повика Јестира бацајући се и сама на опало лишће поред њега: „Нека ме Бог казни! Ти треба да опростиш !® У изненадној и очајној нежности она га загрли и притисну његову главу на своје груди. Она је хтела да га утеши, али узалуд. Јестира га није хтела ослободити загрљаја, бојећи се његова оштра погледа. Цео се свет мрштио на њу — за седам дугих година мрштио се на ову усамљену жену — и она је све то подносила и никад не окрену на страну своје мирне, тужне очи. Небо се само мрштило на њу и она оста у животу. Али намрштен поглед овог бледог, слабог, грешног и тугом оборенога човека није могла издржати. Пре би умрла ! »Хоћеш ли ми опростити?« понављаше она једно за другим. „Немој се мрштити! Хоћеш ли ми опростити?« „Праштам ти, Јестира*, одговори свештеник најзад са дубоким уздахом као из бездане туге, али без гнева. »Ја ти доиста праштам. Нека нам Бог обојима опрости! Ми нисмо, Јестира, највећи грешници на земљи. Има и већега грешника него што је пали свештеник ! Освета онога старца црња је од мога греха. Он је хладнокрвно оскрвнио светињу људскога срца. Ти и ја, Јестира, никада неТучинисмо то! к »Никада, никада ! <( шапуташе она. «Оно што ми учинисмо било је ипак свето. Ми смо то осећали! Зар не рекосмо то једно другоме? Јеси ли заборавио то ?® »Пст, Јестира!« рече Артур Димесдел дижући се: »Не, нисам заборавио ! (<

Они поново, држећи се за руку, седоше на маховином обрасло стабло. У животу није било за њих мрачнијега часа; то је оила тачка којој је увек тежила њихова путања, све мрачнија што се даље напред ишло — па опет била је у њој извесна драж која их задржаваше за још који нови и нови тренутак. Шума је била мрачна око њих. Гране су се повијале над њиховим главама; стара дрвета свечано се жаљаху једно другоме, као да причају тужну историју пара који беше под њима, или као да слутише зло које предстоји. А они се још бављаху туна. Како је тужна изгледала стаза која је водила натраг насеобини, где ће Јестира поново узети на се терет свога срама, а свештеник ругање своме добром имену! Тако још оклеваху. Никада златна светлост није била тако мила као ова тамна сенка шуме. Овде скерлетно слово, виђено само његовим очима, није палило груди грешне жене ! Овде, пред њоме, Артур Димесдел, лажан пред Богом и људима, могао је бити за који тренутак истинит! Он скочи нагло, јер му једна мисао прође кроз главу: „Јестира", повика он : „нови нао ужас чека. Роџер Чилингворт зна за Вашу намеру да ми откријете тајну. Па хоће ли он и даље чувати тајну? Каква ће бити његова нова освета?* ДБегова је природа чудна тајна®, одговори Јестира замишљено. »Не верујем да ће ласно одати тајну. Он ће извесно тражити нових начина да задовољи своју црну страст. »А ја? — Како ћу ја живети даље, удишући исти ваздух са својим смртним непријатељем ? с< узвикну Артур Димесдел, стресав се у себи и притиснув руку на своје срце, —• покрет који му је постао као урођен. „Мисли за мене, Јестира! Ти си јака. Реши за мене !» «Ти не смеш више становати са тим човеком" рече Јестира лагано и одлучно. »Твоје срце не сме више бити изложено његовим злим очима !" »То би било горе од смрти!" одговори- свештеник. »Али како избећи? Шта да изберем ? Треба ли да останем лежећи и даље на овом увелом лишћу, где сам пао кад си ми ти казала ко је он? Треба ли да паднем и умрем с места ? <( »Авај, како си сломљен!® рече Јестира са сузама у очима. »Хоћеш ли да умреш због своје немоћи! Нема другога узрока!® »Нека ми Господ суди (< , одговори свештеник. »Ја немам снаге да се борим с тим ! <( »Небо је милостиво®, додаде Јестира: »само ако имаш снаге да се користиш тиме? (( »Буди јака за мене! <( одговори он. »Реци, шта да радим. (< »Зар је свет тако мален?® рече Јестира, упирући свој дубоки поглед на свештеника, вршећи магнетску моћ над духом тако потресеним и побеђеним да се једва могао држати. „Је ли васиона у атару онога града тамо, који је до скора био пустиња лишћем посута као и ова око нас? Куда води она шумска стаза? Натраг у колонију, велиш ! Да; али и преко мора, такође! А у противном правцу све што дубље иде све је већа дивљина, док после неколико миља жуто лишће не збрише сваки траг белог човека. Тамо си слободан! Тако кратак пут извешће те из света где си био тако бедан и довести у свет где још можеш бити срећан! Зар у овој безграничној шуми нема довољно сенке да заклони твоје срце од погледа Роџера Чилингворта ! (<