Nova iskra

ВРОЈ 1 1.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 327.

Разиграо хата по пољани, Гледају га и Срби и Турци; О бедри му сабља димискија, Преко крила копље убојито, А у руци тешки шестоперац, Па га Арап покрај себе нија, Те га баца небу под облаке И у десну дочекује руку; Под собом је хата ражљутио, Удара га оштром бакрачлијом, По три копља у пријеко скаче, По четири небу у висине, У напредак ни броја се не зна; Из уста му живи огањ сипа, Из ноздрва модар пламен суче. Колико се Арап посилио, У п'јаности бесно подвикује : Је ли мајка родила јунака, Каурина и српскога сина, Да му данас на мегдан изађе? Кад то чуше српске војеводе, Полетео сваки цар-Лазару, Да од цара благослов измоли, Да се може с Арапом огледат'; Међ' њима је Срђа Злопоглеђа, Злопоглеђа стари мегданџија Њему царе благослова даје. Ја какав је Срђа Злопоглеђа! Чудна ока и чудна погледа, Мрко гледа и очима стреља; На њемује ћурак од курјака, А на глави калпак од самура, На калпаку златали челенка; Сјају му се токе кроз бркове Кано месец од ггетнаест дана, Кад обасја кроз јелове грање; О бедри му сабља окована И на њојзи три балчака златна, И у њима три камена драга, Ваља сабља три царева града! Љутит Срђа па се придрнуо, Дохвати се косната мркова.

Мркову се на рамена баци, Па полете црном Арапину. Удари се јунак на јунака. Пусти Срђа копље убојито, Ал' арапов коњиц од мегдана, На земљу је на мах поклекнуо, Над Арапом копље прелетело, Ударило у зелену траву; Тад је Арап коња разиграо, Те он пусти копље убојито ; Ал' је Срђа јунак од мегдана, Дочека га перним буздованом, На троје му копље саломио, Пак Арапа мрко погледује. Препаде се царев Арапине, Кад у Срђе црне очи згледа, Па не чека да Срђа удара, Већ потеже топузину тешку, Те погоди Срђу Злопоглеђу; Ал' се Срђа држи на мркову, Из седла га маћи не могаше. Ја кад виде црни Арапине, Да ће данас изгубити главу, Окренуо хата од мегдана, Шћаше побећ' на срамоту Турком. Кад то виде Срђа Злопоглеђа, Попритеже мркову дизгине, Самур калпак на чело намаче, Па се пусти за Арапом црним: «Стан' причекај, царева делијо ! «Да окушаш мога шестоперца. 8, Па потеже перна буздована ГЈустимице добро нештедице, Те Арапа међ' плећа погоди; Колико га лако ударио, Из бојног га седла изгонио, Паде Арап у зелену траву; Арап паде, а Срђа допаде, Сабљом ману, одсече му главу, Мркову је баци у зобницу, Па се врати натраг у ордију. Кад у јутру јутро освануло И с истока огрануло сунце,

Обасјало коње и јунаке, Блиста оклоп и светло оружје, Стоји топот убојитих коња, Справљају се војске с обе стране. Силни Мурат седи под чадором, Код њега је везир Јеврем-беже *) И остале паше и везири, И дванаест великих кадија ; Њима царе, силан, наређује, Да ударе одмах на Лазара, Да му војску мачем истријебе, Да не штеде момка ни војводу, Да му жива ухвате Лазара И доведу њему под чадора. Потекоше Турци унапријед, Полетоше стреле са тетива, Од њих јарко помрчало сунце, Нит' се види неба ни облака. Кад то виде славни цар Лазаре, Појахао голема Лабуда И часним се крстом прекрстио, Па повади мача убојита: «Напред децо, моји соколови ! «3а крст часни и веру хришћанску! 8, Тада Срби Бога поменуше, Бритке они сабље повадише, Положише своја бојна копља, Полетеше низ поље топличко, И у Турке јуриш учинише. Боже мили, чуда великога! Чудна боја, чудна ли састанка, Кад се двије састадоше војске! Једно српска а друго ]е турска, Пред српском је славни цар-Лазаре, А пред турском везир Јеврем-беже; Стаде звекет оштрога оружја, Стаде јаук рањених јунака; Да је коме било погледати, Како српске ту севају ђорде,

*) Јевренос бег.

А. МИЛЕР

ЛОВ НА ЈЕЛЕНА