Nova iskra

БРОЈ 1 1.

Како л' турске полијећу главе ! Потоком се крвца проливала, Врела крвца коњска и јуначка, А Топлица мутна и крвава, Обојена крвљу од јунака, Више турском него крвљу српском, Носи, мутна, коње и јунаке, Носи чалме, носи и калпаке. Сече Турке Страхињићу бане ; Што би бане Турак' пропустио, Дочекује Срђа Злопоглеђа; Што би Срђа Турак' оставио, Дучекује Бошко Југовићу; Што би Бошко Турак' промашио, Дочекује Реља Крилатица; Што би Реља Турак' прелетео, Дочекује Љутица Богдане; Богдан хоће да гласник не оде, Ражљутио танку бедевију, Сабљом сече, бедевијом гази, И сатире тешком топузином. Ја какав је Обилић Милошу, А са своја оба побратима, С Косанчићем, сТоплицом Миланом! Све сагоне Турке на буљуке И нагоне на воду Топлицу, Те с' Топлица мутна зајазила Од лешева коњских и јуначких: Сам Обилић на своме ждралину Гони јунак тисуће Турака, Те их сече и десно и лево, Крвава му сабља до балчака И десница до рамена рука. Гледа Мурат из чадора свога, Како Срби славно јуришају, Како бију и разгоне Турке; Гледа, силан, а мило му није, Жучно му је срце у грудима, Па дозивље везир-Јеврем-бега Исред боја, исред окршаја, Да га везир мало разговори, Да му пусто срце не препукне Од зловоље и помаме силне. «Који оно добар јунак јесте, «Што једанпут бритком сабљом мане, <сБритком сабљом и десницом руком «Па двадесет одсијече глава?® — < ОнојестеСтрахињићубане. >> «Који оно добар јунак јесте, «Што два и два на копље набија, «Преко себе у Топлицу баца?» — «Оно јесте Срђа Злопоглеђа, «Што нам јуче Алил-агу смаче.*«А који је оно добар јунак

«На алату коњу великоме, «Са крсташем у руци барјаком, «Што сагони Турке на буљуке «И нагони на воду Топлицу?* —«Оно јесте Бошко Југовићу, «Млад барјактар српског цар-Лазара.» «А који је оно добар јунак, «Што пролеће кроз ордију целу «На кобили, танкој бедевији, «Сабљом сече, те снопље обара, «Другом руком туче буздованом, «Сатрће нам половину војске?* - «Оно јесте Љутица Богдане, «Наш клетвеник с јужнога примбрја, «Што 'но смо му земљу оставили, «А харача тражит' не смедосмо; «Нит' се боји цара ни везира, «Ни на земљи каквога јунака, «Разма једног Бога истинога.* «А који је оно добар јунак, «На ждралину коњу виловиту, «И са њиме два сива сокола, «Што погоне тисуће Турака?» —«Оно јесте Обилић Милошу, «А са своја до два побратима, «Једно му је Косанчић Иване, «А друго је Топлица Милане, «Онаквијех, царе, више нема «У Турчина, нит' у каурина; «Обилић је јунак над јунаком : «Што је земље на све четир' стране, «Нада њиме не има јунака, «Сам он може с нама војевати! «Једни кажу да је вилин сине, «Други да га сељанка родила, «А кобила млеком одојила, «Те јунака зову Кобилићем.* Препаде се силан цар Мурате, Па говори везир-Јеврем-бегу: «Мој везиру, ово добро није! «Страх је мене и бојим се љуто, «Данас ћемо главе изгубити ! «Но потеци и брзо поведи «Све делије, што најбоље имам, «И поведи сву одморну војску, «Докле Срби још продрли нису «А до мене и чадора мога; «Удри сваког ко срамно узмиче «И срамоти образ Мухамедов! «Јер тако ми пророкове браде, «Одавде им повратишта нема, «Повратишта нити утецишта; «Ми Лазара освојит' морамо «И његове похватат' војводе, «Одвести их у Једрене беле

«Повешати граду о капије, «Те учинит' курбан Мухамеду, «Ма сатрли половину војске.* Тако рече силан цар Мурате, Тако рече својему везиру, Ма не рече Туре: ако Бог да! Као што му ни помоћи неће. Ту се бише летњи дан до подне, А кад подне превалило било, Сам се Мурат главом подигао, И на бојно поље дојахао, Да охрабри аге и делије. «Алах ! Алах !» сложно Турци вичу, Ал' узмичу, жалосна им мајка! Љуто бију српски соколови, Потукоше многу војску турску, Изгибоше аге и делије, Изгибоше многе поглавице : Двадес'т паша, дванаест везира И дванаест великих кадија. Мили Боже, на свем теби хвала! Препаде се силан цар Мурате, Побоја се изгубиће главу, Плећа даде а бежати стаде, Бежи, царе, низ Топлицу хладну, На Мораву коња нагонио, И Мораву срећно пребродио, Пак утече, весела му мајка! До Једрена једва с' уставио. Многи кажу и причају људи : Од како је гавран поцрнео, Таквог боја нико не видео, Таквог боја и таквог покора, Што га тада доживеше Турци! Ту не оста Србин у дружини, Који турске не одсече главе, Који по две, који по четири, Војводама ни броја се не зна; Од Србаља мало ко погибе, Од Турака мало ко утече: Од стотине тисућа Турака Не утече ни петина једна, Да о чуду и покору прича, Све изгибе на Топлици хладној, Остадоше трупи и лешине, Да нахране вране и гавране. На Плочнику, крај воде Топлице, Знати ће се турска погибија, Знати ће се турска костурница, Док је Срба и док је Турака. Док је света и докле је века. ❖ * *