Nova iskra

12 -

ведре и мутне дане, своје радости и жалости. Треба само нешто љубави према свему што гледаш, па ћеш све лако разумети, а кад неку ствар разумеш, онда о њој можеш и нисати и говорити. Дакле, нека никога не брине брига да ли се има о чему иисати. Ево баш сад мину поред мојих ирозора наш механџија, Коста Галоња. То је баш један најобичнији човек; па ето у овом ћу ти писму само о њему говорити. Хоћу баш његовом личношћу да позабавим и тебе и твоје читаоце, кад ти је већ нало на ум да моја писма и њима саопштавам. Свакојако знаш да му Галоња није презиме, него падимак који му је придат после крштења. А дали су _му га због нообичне сваге. И ото, тај је човек наш механџија. Није висок, средњега је раста, ама је био крепак и чврст: „сам рибић" — што рекли сељаци. Око црно, велико; густе веђе надиеле се озго као стрехе; брада црна, пуна, прошарана овде-онде белим кончићима — био је већ у четрдесетим годинама — изгледао је веома озбиљан; а снага његова давала је његовој озбиљности још потпунију моћ, јер то је баш оно што импонује сељацима. За дивно чудо, како је познавао људе! Одмах, још у самом почетку кад је доселио из вароши, знао је он коме треба дати на вересију а коме не, а његова снага давала му је право да сваком н у очи кресне. И како се он није од првог часа устручавао, тако сељаци и привикоше на његову нарав, па су се према томе и управллли. Било је људи као, на пример, Петар ћата, који би од црног Циганина потражили грош у зајам; али Петар од Галоње, не само у готову иего ни полића ракије, није затражио! Па и сеоске прилике познавао је врло добро, и о сеоским стварима је говорио тако као да јо ту одраетао. Шта је и шта пута читао лекције кметовима, давао им савоте и упуто, спорио у овоме и ономе, да ови: већ навикнуше на то, те га чешћо за поједине ствари и нрипиташе. Он је вазда имао готов одговор. И не само кметови и одборници, него и други сељаци се навикнуше на то, те би се у разговору на њ позивали: — Што рекао газда-Коста, то је требало раније радити! Сељаци иису обичио такви. Онај који њих дотле доведе да га припитују и за својо сеоске ствари, тај мора. бити човеж! Нека се ти само из другог села, ти си њима дошља, и оии те, у својим стварима, неће ни да чују. — Гледај ти, брато, своја посла! — то им је обично одговор. Али и владао со некако добро, владање му је било без приговора. Од Шапца до Гаче нема чистије мохане од његове. Куд се окренеш — меда да лазнош. Столови се жуто као смиље, цигље опране, зидови бели, нигде паучине за лек да иа рану превијеш. Жону и децу никад му не видеше у механи. Она је тамо у кући где је такође чистоћа царовала.

Имао је ретку механџијску врлину: пиће је морало бити чисто и добро, као и јело. Јосте био мало скЈ?п, али то га никад није бунило. Кад се ко од гостију љутне, он тек ириђе: — Шта је, брате! — Што је тако скупо? — А шта ти је скупо? Је ли добро? — Добро јесте, ама скупо! Само кадједобро! Ја сам, видиш, своју механџијску бригу збрииуо: дао сам добро и чостито; сад и ти своје учини: плати! — Ама.... — Па и ти треба тако да урадиш да и ја кажем: добро! — И гост, кад му се тако паметно разложи, извади па плати. Млађега није држао, имао јо само једнога покућара што је цепао дрва и вршио посла у дворишту и у кући. Васедимо се тако доста нута, на понекомо нестане дувана. — Да имаш кога млађега да ношљеш за дуван, вредило би. — Ја сам иајмлађи! — рекао би он. И док длан о длан, он јо већ отишао у дућан и вратио се отуда с дуваном. Умоо је да заподене разговор, да каквом причом или шалом изазове другу. И, ђаво га његов знао, никад не претера. Знао је како се с ким треба шалити и где се треба зауставити. И тако, мало по мало, он некако уђе у наше послове, постаде наш; нико се не би бунио кад би нешто он предлагао. Он је већ кандидовао кметове и одборнике, и његова је кандидација примана. Он једини имао је куражи да кажо овоме или ономе: ниси ти, брате, за то — на њега се нико пе би наљутио, јер су навикли да га чују да само озбиљно говори. Пре би јодан другом замерили на такој речи него њему. Меии јо ово било као иека поука. Ако хоћеш да владаш масом, да управљаш њомо, ти јој мораш импоновати. Миого је више кадар учинити овакав један човек од иајвећег демагога; јер, прво и прво, наш је сељак бистар од природе, и он, и ако не види баш добро, бар назре лаж демагогову, прилази му, слуша га,иде донекле с њим, али је вазда резервисан, вазда је готов повући се и прекинути сав посао на половини, јер је већ заражен сумњом. Међутмм за оваким људима иде, слуша их без поговора, верује свакој њиховој мисли и речи. Па и саме наше власти, којима је искључиво дулшосг да своју владу подрже, уважавају и иоштују оваке људе. На сваки начин гледе да их имају у рукама: или каквом створеном кривицом, где су већ испитани и сведоци и где је ствар утврђена, само да се донесе решење — или, ако се то није могло, као што је нример овде, онда излетима, ручковима, вечерама и пијанкама, које код њега приређују, хвалећи га где стану где седну.