Nova iskra

— 14

у кога ако заиште син његов хлеба камен да му да ? Или ако рибе заиште да му да змију ? Кад дакле ви, зли будући, умете даре добре давати деци евојој, колико ће више отац ваш небески дати добра онима који га моле? Све дакле тто хоЛете да чине вама људи, чинцте и ви њима: јер је то закон и пророци".... Деветнаест је векова од тога доба! . . . Ко не жели да му се добро учини ? А колико је их који добро чине ? За нас је још вазда идеал не чинити зло, а између тога и чшити добро нећемо да видимо разлику. Ва то су нас и учили, за то и ми, овакви какви смо, учимо своје млађе: Све дакле што не желите да чине вама људи, не чините ни ви њима! Закључак: ако ти ие треба милостиње, не мораш је ником чинити; ако си ти задовољан, не брини о незадовољнима; ако си ти здрав, не брини о болеснима! Н

На висини Подне. На врховима се осећа ћарлијање лаког поветарца, а из долина допире до горе само некакав неодређени Јнум, који час личи на смех, час, пак, на угушен уздах. Неограничен видик; неограничено спокојство. Снага. Светлост. Чак тамо горе, где се на огромној висини камои грли с облацима, на узаној стази, усеченој у стени, сретоше се две необичне прилжке. Обе протеране из долииа између људи, обе одевене у јадна одела, чијим се парчадма ветар титра; обе болесне, рањене, гладне, заборављене. Зачуђено се погледаше и ноздравише. „Ја сам Љубав", прошапта прва. „Искреност", одазва се друга. „Сиротице, како бедно изгледаш!" „У том ти уступам првенство!" Идве се рођоне сестре чврсто загрлише и сузама облише своја дивна лица, нагрђена блатом, које су немилице на њих бацали. И тада кроз сузе и осмех, не пуштајући једна другу из загрљаја, испричаше своје патње. А док оне причају, норед њих промиче у беспом скоку са врхова горски поток, разбацајући иа све стране своју пену, док се не изгуби у дубипама, из којих се чује његово шуштање, налик на пакосни смех. И сунце со лагано клони своме заходу. „Искрености, у залуд те тражим од како знам за себе. Говорили су ми, да си ти увек крај мене и да је довољно да само пружим руку, па да те додирнем; слушала сам, где нам вечито изговарају имена упоредо, а чула сам и како се они сућушни гмизавци доле, који су начињени од леда и жучи, често заклињу, да смо ми обе једна норед друге у њиховим душама. Видела, сам разне загрљаје и многа клечања — ну, тебе нисам видела. Али сам нешто ипак иашла, нешто страшио: твој траг. Где си се год ти појавила, свугде се у небо дизао пламен са гломача,

на којима издисаху дивни ноклоници твоји, који су и мени били познати; свугде се чуо иад секире и врисак аностола твојих, као и страховит Фијук бича којим је, како ми објаснише, друштво потврђивало неногрешност својих начела и лечило твоје верне од заблуда. Видела сам много, осетила још више, док ми уморне ноге гацаху крв и блато, чиме је твој пут био ишаран на сваком кораку. Крај свега тога, ја се ипак никад не бих надала да ћу те тек овде наћи." „И мени се, сестро, исто то дешавало. Тебе нигде нисам могла наћи, али сам наилазила на твој траг но свету. Видела сам Голготу, а и иапу на златном нрестолу, са којега бије анатемама нопут грома; видела сам Хуса кроз облак дима, али сам ту одмах видела и легионе Исусоваца с необично покретним лицима; видела сам поља прекривена лешевима и олтаре твоје у нразним храмовима — и за све то рекоше ми, да се због тебе ради. Твој сам траг налазила на језику, но ивицама очних капака, на крајевима прстију, на усницама, у шпаговима, трбуху и на артији; осећала сам и мирис када, којим каде пут испред тебе, да се не би осећао задах твојих пратилаца. Посматрала сам везе, за ко.је ми рекоше, да су твоја дела, али сам видела и сузе, за које не могу веровати, да си их ти изазвала. Ти си очигледно бежала испред мене. Где сам се год ја појавила, свугде ми дадоше одговор, да тобе ту више нема; а где си ти ухватила чврст корен, ту нису мене пуштали да уђем, да ие бих покварила тренутно спокојство твојих поклоника. Тебе сам само могла иазирати у сновима, кроз таму и маглу — мој је био дан, са свом својом светлошћу и свом анализом; моја је била, унутрашњосг, дубина, коју сам ја постопено износила на видело, да је изравнам са сиољашњошћу, која се хвали твојом заштитом. Тако сам морала проћи оволики пут и попети се у недогледне висине, да бих се с тобом сасгала, с тобом, за коју веле, да си целина које сам ја само делић." Док се сестро тако разговараху, ноћ се спушташе над долину, ноћ мрачна, без звезда и без најслабијег лахора, тешка, безутешна, пуна страсти, резигнације и очајања. А две сестро најзад ћутке нружише једна другој руку и са сузним очима растадоше со ноново и потражише пииајући пут ка врху, идући у разним правцима. А ноћ замрачи и врхове. . . 10. јануара 1902. год. Београд. П. В. Мијатовић

Правда, Истина и Љубав У оно време нођоше здружене Правда, Истина п Љубав, да траже Задовољство. Идући тако од села до села од града до града, од врлети до врлети и од питомих удолина до кристаластих поточића и големих река, најзад стигошо на крај света. И свуда, куда год нрођоше, сретаху Неправду, Завист, Злобу, Мржњу и Гнев, и нигде но наиђоше Задовољство.