Nova iskra

В. СТЕВАНОВИЂ

нови. задатак

духовништво. Што беше Словена у градовима, то беше сама простота и сиротиња која је морала живети оделито и ни по чему се'није смела мерити са Немцима, којима вазда нрипадаше прва реч. Тако стари словенски градови добише немачку управу, која се вођаше на основама немачкога права. И Словенство се на овај начин и по селима и по варошима у многим крајевима са свим утамани. „Прост словенски човек слушао је у граду, у замку, у цркви и школи од својих свештеника и учитеља, па најпосле и од својих суседа, само немачки језик. Овај је почео све више и више утицати на словенски и није му дао да се до књижевног језика развије. .. . Домаћи језик остаде најпосле само код старих људи; младеж га је почела заборављати, а на његово месго примати језик својих господара и учитеља". — Већ упуци славних словенских кнезова постајала су ревносни Немци, који су се као такви уздизали до гласа немачких књижевника, песника, војсковођа а често и ревносних гонилаца племена чија им крв у жилама тецијаше. Најпре пропадоше Љутице, који су становали у приморју реке Одре па на запад све до вода Варнова и Небела. Потпавши 1168. г. са свим под Немце и Данце, немчили су се и претапали кроз цоо 12. и 18. век, а у 14. в. воК се о њима слабо што и зна. 1404. г. умрла је па острву Рујану последња дупга која је знала словенски говорити, и даиас је по старим насељима наше браће Љутица сам фвејани Немац. Од Љутица иа заиад, све до реке Лабе а иешто и проко и,е, становало је словенско племе Бодрице. Њима су

Немци овладали 1160. г. Но они не подлегоше тако брзо. Још у почетку 18. в. било је ту стараца који су знали говорити драгим језиком својих праотаца. У Вустрову се последњи иут чула словенст риц, како су оии иазивали словенску реч, 1751. г. У првим десетинама 19. в. угасио се и последњи жижак словонских Бодрица. —• Внаменити философ свога времена Лајбниц (1646.—1716.), ударајући темељ науци о сродству и пореклу јозика, изрекао је да је ради проучавања тога потребно темељно проучити што се више може језика који и тада још живљаху. Његовом настојавању треба захвалити, што се тада, у дванаестом часу, нокупи неколико стотина речи нокада силних Бодрица, које са једном сгаринском сватовском песмом и оченашем осташе једини споменици негдашњог живог језика Словена Бодрица. Јужио од Бодрица и Љутица живели су иолааски Срби, који су на југу допирали чак до чегаких гора, па истоку до Квисе и Бобре, на западу до Сале и нешто нроко ње, а на севору до Хавеле. Ови су се Срби делили на три гране: на Лужичсте у Лужици, што се данас зове Доња Лужица, на Миличане, у земљи која се од 14. в. зове такођс Лужица, а данас се зове Горња Лужица, и иа Србе, измођу реке Лабе и Сале. Од 1032. г. све еу те земље под номачком влашћу, с којом се ширио и немачки елеменат на пропаст Словенства. Како јо пак било жилаво Срнство између Лабе и Сале сведочи поред осталога и то, што је у Мишњу испало Немцима за руком да тек 1427. г. истисну са свим српски језик из судова. Али и оно Српство што се на Сали одржа, утамани немачка роФормација са свим.