Nova iskra

— 21 —

романа, па ее тако спремао и Вукићсвик Али чиновника дужност и уредничка наваљивања да им пошље какав прилог не остављаху му слободна времена да на то прионе, и он је теку очи своје болести доснео да напише почетак једнога пространо замишљенога романа. 'Гако јамачно ие би било, да је Илија наставио онако лако нисати, како је био почео, да је слике радио онако како је прве приповетке писао. Али сад је писао необично гледајући на сваку ситиицу. У ооталом и сам је нравац његова приповедачкога рада тражио од њега минуциозност. То је било мосаичко рађање, састављање уметничке целине од миоштва малих ситница, од ситних опажаја, било из материјалнога било из психичкога света. По великошколској спреми природњак, дакле човек који полази од Факата, по погледима иа свет поситивист, дакле човек који верује само у ствариу ирироду, а почевши писати под утицајем реалистичне струје у српској нриповеци, Вукићевић је био реалист као и сви српски приповедачи његова доба. Тај реалисам дао је подлогу снаге и трајашности његовим приповеткама. Њему оне имају захвалити што у њима нема лажи него их прожима истинитост, што је Вукићовићево перо стално пратила природност лица и њихова говора и

рада, нриродност ситуација, и при избору поиокад необи-. чнијих предмета. Зато је у овога писца, као и у свих реалиста, веома значајно, значајније него у других књижевиика, видети како стоје према животу о ком пишу, како према грађи коју из њега узимљу за своје саставе, како с њом иоступају пишући, како ли мисле о разиим пОјавама живота и света око себе. Најпре пада у очи да је он после 1890. године махнуо приказивање самога живота и само му по изузетку поклањао већу пажњу. Први су изузетак његове граничарске слике које су у Мостарском издању погрешно назване арнаутскима, и ако их је тако сам писац мислио назвати. Због те иогрешке падају људи у забуну, те јо и непозиати писац Мосгарскога предговора казао да нас те слике „воде у Арнаутлук", а оно није никакав Арнаутлук него српска земља као и дрЈга. Јамачно због тога ту је од нашега кордонскога државнога стражара начињен — хајдук! А ииак је Вукићевић у тим иричама био врло јасан, те није морало бити пометње; тако он живо и иросто износи онај живот наших крајишника. Други је случај да Илија у сликама приказује живот