Nova iskra

— 46 —

читав евет. Моја енага захтева велике препреке за савлађивање, тешке услове жпвота, или — банчење; јер бих иначе пукао . . . Људи мога темперамента дрмају земљама или постају злочинци . . . Бизмарк је, пре но што је разбио Аустрију и Француску, разбијао нехаре о главе филистара, био је исго ово што и ја данас . . . И ја, да бих испливао на површину и био нрави Адлер, морам наћи подесне нрилике. Данас, ја не живим у својој средини. Немам чему да се посветим, немам на што да употребим снагу: и за то банчим. Морам банчити, јер бих иначе угинуо, као орао у кавезу ... Ти си у животу имао своје циљеве: зановедао си стотинама људи, нуштао еи у покрет машине, борио си се са светом за новац. .Ја ни тога уживања немам! . . . Шта да радим ? — А ко ти брани да се занимаш Фабриком, управљаш људима и умиожаваш новац? То би било боље ио иревремено уживање које једе новац. — Драге воље! — узвикну Фердинанд скачући са одмараче. Дај ми доо своје власти и одмах се сутра лаћам рада. Осећам потребу за тим.. . У раду, али тешком, развила би ми се крила. .. Дакле дајеш ми управу Фабрике ? Узећу је сутра, само да штогод радим, јер ми је већ досадио овај беспослени живот! Кад би стари Адлер имао штогод суза на расположењу, заплакао би од радости. Овако се морао ограничити да небројеио нута стисне руке сина који је превазишао сва њогова надања. Фердинанд хоће да управља Фабриком ! Каква срећа! 8а неколико ће им се година имање удвојити, а онда претворивши га у новац, кренуће со обојица у свет, тражиће шире поље за младога орлића. Фабрикант је ове ноћи спавао рђаво. Сутра дан Фердинанд одиста оде у Фабрику и поче обилазити сва одељења. Радници га гледаху радознало, надметаху се у објашњавању, у испуњавању заповести. Восели и љубазни младић, упоређен са својим страшним оцем, чинио је на њих пријатан утисак. Али, поред свега тога, око десет сати уђе у канцеларију један од млађих мајстора и пожали се да му млади господин заводи жену и да се међу радницама понаша непристојио. — То је глупост! — прогунђа Адлер. Сат после њега улете главни мајстор у иредионици, нрестрашен и упрепашћен. — Господине принципале! — викиу Адлера. Госиодин Фердинанд, дознавши да је радницима смањена плата, наговара их да напусте Фабрику. Понавља то у свима одајама и прича друге, иечувоно ствари. — Је ли он нолудео?! — узвикну старац. Сместа посла по сина, а и сам му нође у сусрет. Сретоше се пред магацииима. Фердинанду беше у устима запаљена цигара. — Шга. . . ти пушиш у®абрици? Баци одмах! И поче да тапка ногама.

— Како, зар ми није слободно дапушим? Мени?... Мени ?. . . Никоме није слободно у кругу Фабрике! — троскаше старац. Цело ћош ми имање спалити. Људе ми буниш ! Одлази одавдо! Како је догађај имао мноштво сведока, Фердиианд се наљути. — 0, узвикну, ако ти мислиш са мном да иостуиаш тако, онда је крај! Дајем часну роч да од сада нећу прекочити прага Фабричина. Досга имам у кући таких сцена. Вгази цигару и пођо кући, не погледавши оца који тешко дисаше, ражљућен а мало и постиђен. Кад се опет састаше за ручком, старац речо: — Но, остави ме на миру с твојим помагањем. Плаћаћу ти триста рубаља месечно, даћу ти кола, коње, слуге, па ради шта знаш; само да ми у Фабрику не идеш. Фердинанд наслони лактове на сто, браду на руке, и стаде говорити: — Оче, разговарајмо се као паметни људи. Ја у овој кући но могу да пропадам. До сад ти нисам хтео рећи да ми прети болест зрПееп и да су ми лекари наредили да сс чувам досаде. Међутим је код нас живот веома једнолик и ја почињем да падам у тугу. Нисам хтео да вам задајем бриге, али ако сам осуђон на смрт. . . Отац се уплаши. — Та не дајем ли ти, лудаче, триста рубаља месечно! Фердинанд одмахпу руком. — Но, онда четири стотине . . . Сии тужно заврте главом. — Шест стотина, до ђавола! — тросну Адлер песиицом о сто. Више не могу, јер су уштеде у Фабрици затегнуте као струна. — Тхе! Покушаћу да живим са шест стотина рубаља месечно — одговори син. — Ох, да ми није болести! Знао је јадник да с оволиким приходом ие вреди ићи у Варшаву. Међутим овде у провинцији, могао је бити краљем младежи — и на то се и решио. Био је то разуман младић за своје године. Од овога дана поче Фердинанд опет да тера кера, до душе у- мањој мери ио пре. Пре свега је походио суседне спахије. Озбиљнији га не примише, примише хладио, или му не вратише посету, јер стари Адлер није уживао добар глас у околини, а младога су сматрали пијаницом. Али он и поред тога успе да се онријатељи, или да обнови пријатољство, са неколико млађих и старијих људи његовога калибра. Посећивао их је, састајао се с њима у варошици, или их је хучно дочекивао у дому очеву, јер му нивница и кујна за кратко времо стекоше велику славу. За време тих гозби стари се Фабрикант уклањао из куће. Ласкали су му до душе титуле и иоложај некојих пријатеља Фердинандових, али их у опште није волео, и често је говорио књиговођу: — Кад би ова госнода саставила своје дугове, имали бисмо још три Фабрике као што је иаша.