Nova iskra

— 51 —

сс јасно и то види. да, норед напред поменуге Вукове песме, од ње не може бити за Косовску епонеју никакве користи. »Бој на Косову" (58). Ово је најзнатнија и највећа косовска песма у издању Матице Хрватске — има 541 сгих. Узета је из збирке Вукелића .Тоса, а добивена је од Илије Гашљевића из Дрежника у Горњој Крајини. Кад сам ову иесму целу прочитао, оставила је на мене утисак: да ју је спевао српски народни певан, а да је какав Хрваћанин при препису накарадио на појединим местима. Стихови су јој на више места лаки и течни, ређе хрватизовани. Али има у њој и испада, које је могао учинити само гдекоји туђински, а никако српски образ. По епизодама у њој опеваним можемо је поделити на девет делова, које ћемо по реду прећи у опширнијем изводу.дц 1. Први део (1—37. стиха) почиње овако: До два цара напоредо сташе И за једно гонише се царство. Један вели : «Моје бит ће царство!" Други вели: «Моје бити царство!» То цар Мурат у свом Цариграду, И цар Лазо у свом намастиру (?) Сами себи не могу судити, Који ће их стално царевати, Па морају зато ратовати . . . Мурат пише књигу Дази: „Не стоји нам у нашем закону, I Нити кажу књиге ии ванђеља, [ Да два цара могу царевати"; него га позива да купи војску и доведе на Косово, где ће „царство дијелити", па „ко изгуби, томе бити неће", а „ко добије, томе је суђено". Кад је Лазо књигу добио, одмах се „подигао", јер он „жели ратовати с њиме", па му је књигу „повратио" и у њој га „поздравља" да, ће доћи на Косово. 2. (38—126). Мурат позива војску из девет крајева: дођошо му „девет дукајлија", а из саме царевине његових „иаш-ајлцја два-десет и четири", и поведоше војску на Косово. И цар Лазо гааље књиге „по својим државам": Ђукашину краљу (!), дужду Млетачкоме (?)', старом Југ-Богдану („од Еројана (?) града"), зету Бранкови&у и најпосле зету Милошу од Поцерја, поручујући му да иоведе и ЗемљиЉ Стјеиана. Последњој тројици обећава да „не ће бити брез дијела". У књигама нема помена о Лазаровој клетви. Одмах за тим:

.»Ој мој ба.бо, ти царе Лазаре! Ти се чувај Обилић-Милоша, Немој њему свашта вјеровати, Јер је Милош од другог закона (!!) Он се учи вав'јек трговати, Па му немој крииости давати, Јер ће твојом трговати војском. На Косову иродати Мурату* . >. . Лазо „наточи иуну чагау вина", па је ред<Тм свима наздрављао, а најпосле Милогау: «Здраво, зете, Милош од Поцерја ! Здраво, зете, вјеро и невјеро; Коња јашим, а на коњу др'јемам, У др'јему сам кратак сан уснио, Да ћеш мени ти издати војску, Да ћу с тобом изгубити царство* . . . На то Милога скочи, „шкрину зубом а помаче брком", наточи себи чашу, на овако цару рече: «Царе Лазо, мој мили бабајко! Од кога је невјера постала ? Од Јелице, сестре десиотове (?) Која роди Вука Бранкови&а (.') Невјера ти сједи уз кољено, Који ће ти сву издати војску. А сјутра ће јутро осванути И светога Вида дуговање Видов данак ото се називље,

%

Краљ Вукашин купи краљевиће, Дужда купи по својој Мљетачкој, Стари Богдан по своме Кројану, А Бранковић своју брањевуну (?), Силни Милош по своме Поцерју, Па их воде Лази к намастиру . . . и когод је могао иушку носити, „свак је радо поша ратовати". Дазо је „по свом намастиру" сакупио три хиљаде војске, а „сваки дука води по толико", те се ту „сила к намастиру збила", и одатле пошла на Косово. Пошто се у песми иод дукама разумеју горња петорица, то је целокупна војска под Лазаром била. само 18 хиљада! 3. (127 -182). Кад су били на првом конаку, заседогае за, вечеру. До цара су „дукајлије"; с десне стране Вранковић а с леве Обилић. Ту Вук цару „доказу.је, гато истина ни.је" и на Милоша „лажи набацује", па воли:

МиЛОШЕВА ЦРКВА У ПОРЕЧКОЈ Р еЦИ

Видит ћемо, мој царе Лазаре ! Ко л' је вјера, ко ли је невјера 8 , 4. (183—252). За тим се најпре поново прича о прикупљању Муратове војске: 9 „дукајлија" доведоше сваки по 9 хиљада, а 24 „пашајлије" но 7 хиљада свега, дакле, 249 хиљада. И, пошто их је цар почастио „жеженом ракијом", позва их да што пре пођу на Косово, јер „Лазо ће нам пол>е ујагмити". Брзо оиремигае војске и одогае на Косово; њега су „свега претиснули". 5. (253—318). И цар Лазар се је с војском „Косову примака" и „испод" Косова табор учипио. У „сабору" пита ко би му од јунака отигаао на Косово да „прегледа стазе и богазе", обећавајући му лепу награду. Сви: „муком замукоше", само не Милога који предлаже да Вук иде, јер ће се њему „најбоље вјеровати". Но кад Вук „мучи, ништа не говори", онда М илојп вели да ће сам. отићи, „но средини војску прегазити" и наћи Иурата: