Nova iskra

— 52 —

. . . «С њиме оћу р'јечи говорити, Код њега ћу заметнути налгу (м. кавгу) Ногом ћу му главу откинути, А ти удри по крајевим војске Са својијем Вуком Бранковићем. Видит ћемо, мој царе ЈТазаре! Што сам река, го порећи не ћу, Јер си мене синоћ увр'једио С аетљанијом Вука Бранковића* . . . За тим се Милош „добра ждрала приватио", па га потера на Косово, а „ва њим јаши Земљићу Стјепаие". 6. (319—898). Милош са Земљићем долази на Косово. Пред њих излазе „дукајлије", и Земљић, који „знаде турски говорити", вели им да желе с Муратом беседити; дукајлије их известе о месту и облику Муратова шатора, те они „угазише" у ордију, а Турди им „илацу отварају" мислећи „да није од калге". Еад су дошли пред шатор, који чувају „четири црие Араииие", Милош им овако говори: «Што гледате, цареве делије? И ми јесмо главом од Србије, Па се нами криво учинило, Па би радо с царом бесједити И од њега службу иоискати, Да он нами службовање даде, Бит пемо му, што му нико није а . [Ово лагање Милошево иаходи се само у познатој бугарштици, па и код Павића и Мартића, који су је употребили; у свима осталим народним песмама и предањима, као и у саставима наших и страних књижевника, Милош је у том тренутку поносан и одважан, као што правом јунаку и доликује]. Кад је Милош ушао нод шатор, „Мурагу се цару иреставио", тражећи му руку да пољуби. Но цар, који „лежи на меку душеку", не говори ништа „већ на ноги иодиже чизмицу", а Милош му се ноге приватио, А другу му својом аричеаио, У крижима цара раставио, Прислоња му ноге уз лубину. Стаде дрека цара под шатором. Кад је Милош „цара разгулио", похитао је своме коњу, а узгред је „више цара шатор превалио | И Арапи на зомљу иадоше". 7. (394—451). Догађај с Муратом узбунио је Турке, те се „заметну на Косовсш калга" : Узмеле се силне аашалџије, На свезате коње узјаују, Узмели се кано и ждралови, Гдје с' у мјесту заметнула калга, Милош с'јече десно и лијево, Добра ждрала крају управио. Што Милошу било остајало, За њим куии Земљићу Стјепане, За њима се илаца отворила, Ко жетари кад кроз жито прођу. Кад су Милош и Земљић већ пришли крају, не добивши ниједне ране, сети ее Милош да „није ногом цара иричеиио", — као што је обећао, па се „другим крајем" натрат повратио; и, кад је срећно извршио што је хтео, ударио је „но трећем крају". Но кадје „до ид догазио војске", ту се „треви једна була стара", која завика: «.1ала 'Гурци, куј а вас котила! На Косову остало вам пусто! Догоди се велика срамота,

Да б' од војске, не би ни жалили, Нег од двије угарске катане (.'/) Који вама цара погубише® . . . Она учи Турке да копља „земљи ударају", те ће „катане с коња нонадати". Турци нослушаше бабу, те савладаше Земљића и погубише, а Милош се још „на ногами брани" ; но и њега обранише. 8. (452—503). Кад је Дазо чуо „на Косовсш кадгу", удари „ио средини војске" а Вранковића носла „ио крајевим" да би из горе ударио на Турке; но он оде у планину ,,да ни иушке (!) није оиалио". Милоша Турци. савладаше и одведоше Мурату који је још био у животу, говорећи му: Ђ Ево царе, угарске катане, Тко је тебе главом раставио«. Цар им нареди да оставе „нека лежи угарска катана", а они да похитају на Лазара, „не би ли га уватили жива". „Поиташе" пашајлије и „разгонише" Лазарову војску. Опис је боја кратак, и ево га у целини: Да је коме стати па гледати, Жестокога рата на Косову! Изгинуло на обадве стране, Ма још више од Србије славне, Јер их изда Вранковићу Вуче. Долине се крви натопише, А брда се главам накитише. Цара Лазу Турци уватише, Сам утече стари Југ Богдане (!) И утече дужда од Мљетака И утече Угљеш-војевода (?).., [Еле, сви „утекоше", и војводе и савезници! Сиромах Југ Богдан! Није могао ни слутити да ће се наћи какав „брат" Хрват, који ће његову седу и јуначку главу окаљати бегством /]. 9. (504—541). Цара ./1азу доведошо нред Мурата тешко рањена. Ту Лазо куне Вука „што расрди Мило.ша јунака" да „од јада он изгуби главу, и што одведе војску у планину а свог цара „пушти у средину", говорећи: .. . >:> Проклето ти све алемено било! Од племена звала ти се раја, (?) И тражила вав'јек господара!* Те изусти и душу испусти. За тим Мурат наређује Турцима да њега и Лазара „напоредо" укопају а Милоша „иовр наске", јер је он јунак „нада свију наске" и „над Србије" и „над моје ордије." По том се и Мурат „преставио". Песма се завршује стиховима: Велика се крвца проливала И силна је војска изгинула, Сиротиња велика остала. Од „ненаредних" (као што би благо рекли Хрвати) испада у овој песми, за које већ напоменух да их принисујем само туђинском образу, нарочито је потребно обратити пажњу на тврђење: да је Милош ,,од другог закона" (стих~142.) и да је „угарска катана" (стихови 431., 439., 474. и 477.). Ове исиаде ваља довести у везу с оним ФалсиФикатом у ириморској бугарштици, у којој је реч „ сриска " (господа) замењена на више места речју „угрска", о чему је било говора у овом прегледу на стр. 32. (у оштампаном издању). И ова несма, као год и бугарштица, производ је срискога духа; али, да се такви испади могу приписати и којем Србину, па ма где живео, то озбиљно не ће мислити ни какав образитији Хрват. Њих је могла унети само безобзирна, а можда и прорачуњена, пакост