Nova iskra

— 56

— Па шта, ти рекошс л.уди? - Сви ми једио те једно кажу: кад хоке да ае дели, пуштај нека иде. — А шта ти веле твоји куКани ? И они тако исто. Онда, — пусти! — Их! — узвикну оп на обори главу и заћута. Ћутали смо подуго. Он оборно главу ла тешко дише. Ја покушах да му рекнем коју утешиу ре 1 г, а он само: — Немој ми говорити ништа! Ја бих волео да је један од нас двојице освануо мртав. Иобегао сам иа овом ра-дном 'дану од куће, јер га не могу да гледам очима. Помисли, болаи! Нашао је и људе који ће нас делити. — Кога је ивабрао? — Та људи су добри, поштени. Ја му рекох: ако хоће још и тебе, а он пристаде. Оа-д, ако хоћеш, хајдемо! Вато сам дошао. Мени не би баш нраво. Али он иавали. — Па добро — рекох најзад. — Па кад да дођем? Хајде сад. — Знам, али мене треба с^уд да позове. - Нећемо са судом ншита! Он је приетао овако да сами људе узмемо. Хајдемо, ено кола чокају. Спремим се и креиемо се. Мени то не беше ирвина. Био сам доста пута у избраним судовима судија па чак и председник. На неким местима ношло ми је за руком и да измнрим завађене рођаке .... Кад смо стигли, били су већ на окупу сви. Поздрависмо се лепо, јер ми сви беху познаници. Ранко Ђокић и Милован Којић били су имућни и честити сељаци, а већ кмета ЈКивка узесмо и за председника томе суду. Заседосмо оиде пред кућом на клупи. Ја рекох Живку да позове Коју и да га посаветује, што овај и учини. Млад, свеж човек од своје 23 и 24 године, отресит; стаде иред нама и скиде капу. Држање му потпуно војничко. Кмет Живко је говорио: да није лепо од њега што тако ради, да је Иван чесгит домаћин и пријатељ кући, да је имање проширио и груписао, да је њихова кућа једна од првих у селу, да је он кућом и њеним поштењем чувен и виђен, и да не ради лепо што на таког човека диже руку који је све њих додржао и до снаге довео. А после, Ивану ће опет бити добро. Он остаје у својој пуиој кући, са својим народом, али ће њему (Кости) бити тешко, јер ће морати од небрата брата градити. Коста је саслушао кмета стојећи гологлав, „мирно", као да слуша наредбу свога командира; па кад овај сврши, ои рече: — Ове јесте тако, као што ви велите, али ја хоћу опет да се делим! Ја не могу да трпим да ои меии онако од рамена одсеца: ти ћеш тамо! Ја сам и света прошао, и био сам, што онај рекао, и ја нешто. Ја, сам био у војсци каплар, био сам старешина. Пе могу ја то да трним. Нека се мени д§, моје, па ја како -знам. Ми погледасмо у Ивана. Он је стојао наслоњен на довратак и заповеднички секао оним црним оком. — Нека му се учини по вољи! — рече у име одговора на наше иогледе. Док ја живим, у мојој је кући овако. Дигосмо се на имање. Оно беше готово све око куће згруписано, близу 30 хектара у једном комаду, лепо ограђено и обрађено. По средини беше преграђено врљикама па је једна половина засејана стрмнином а друга кукурузима. Око куће беше волики воћњак засађен шљивом, иза воћњака једна просторија од три хектара иод пашом на којој нландоваше стока које беше доста и беше животна

и. ианредна. Оем тога имађаху на Дриии једно имање од 5 хектара засејаио кукурузом и новрћем, тамо је „колеба", овчији тор и ичеланик. Код колебе је увек морао по једаи ожењен члап задруге становати са својом женом и децом. Иван и Коста идоше с нама. Они нам објашњаваху — управо меии, јер они сељаци знадоше све - што смо питали. Мени се допаде ред и обрада и још више ми Иваи прирасте срцу. Вратисмо се од колебе око великих заранака. Прегледали смо цело имање, иребројили стоку; сад имамо само да прегледамо шта има у кући, и тада да све то поделимо на три равна дела од којих је један Кости а два Ивану и задрузи. Пре свега —- рекох ја — имање смо прегледали; сад да видимо колико има дуга на овом имању. Иване! Имаш ли коме шта дужан? — Имам: дужаи сам нопу дукат за опело. — Имаш ли шта на имању дЈга? Ни паре! Ове ово што видите и што сте видели, Вожје је и наше! Нема ту сламке туђе, ама конца туђег! — А што мени веле.... поче Коста. Шта ти веле? — Да је кућа дужиа 100 дуката. — Ко ти то каже? — Оићић. — Ех, нађе и ко ће да ти каже! Мој синко, због таких ћеш ти у просјаке! — реча му, па се оиет окрете нама. —- Ни паре не дугујем! Ево и норезу сам за целу годину платио. — То јесте! ■— рече кмет. — Дијете! — викну он на жену која са кућанском чељади стојаше у једиом крају дворишта. Донеси из сандука ону кесу и оне хартије. Жена послуша и донесе једну велику кесу и завијутак са хартијама. Он узе завијутак па иам пружи. — Ето то сам приновио од ка,д сам домаћин! Ја узех разгледати хартије. Беху то таније кунљених земаља и писмена размењених са земљама ближе његову имању, сточни пасоши, пореске књижице и сва документа. — Јесам ли коме дужан? Је ли то све поштено плаћеио ? ■— Јесте — рекох. — Е, сад овде имам 80 дуката готових пара од продаје хране и ракије. Имам пун амбар жита, пун чардак кукуруза, имам двадесет товара старе ракије, имам двадесет нове и имам принова од ове године водепицу с тумбасом која ми може целу кућу ранити. Зашто онда да се задужим? — Бога ми, Коста, ти си луд! — рече кмет. Коста се као збуни. — Али мени рекоше.... — Магарче један — мал' ти не рекох! — рече кмет. — Кога ти питаш? — Збиља, Коста, шта ти је, јеси полудео! — рекох ја. Боље ти је у оваком добру, своме добру,. бити и слуга па газдовати, него сам газда па гладовати. Кад ћеш ти у својој кући све овако имати? — Па, добро, кад ви велите, ја ево нећу да се делим! — Није то нећу ! — рече Иван оштро. Ја сад хоћу ! Не треба мени она,ј што сад хоће ово сад оно! Узми своје, брате, па иди! Кад сам будеш пропирио ватру, онда ћеш