Nova iskra

— 89 -

И. Рјепин да је поиекад застрашавао и само своје друштво. Али је радним данима радио тако исто ватрено. Вио је то снажан оргаиизам у коме су играли само мишићи и нерви, а душа спавала. Адлер није волео чптати, уметности није разумевао, чак ни певати није умео. А морао је трошити нагомилану снагу, и чинио је то не држећи се ни границе ии мере. Од људских осећања у њему је госнодарило једно једино: завист према богатима. Слушао је да у свету имају велики градови, а у њима лепе жене које се могу љубити уз шампањско вино, у салоиима који бљеште од злата и крисгала. Слушао да богаташи путују по планинама иа којима се може врат сломити или умрети од умора, и чезнуо за тим планииама. Кад би он био богаташ, морио би седленико; купио би лађу и на њој вршио службу мрнара; обишао би цео свет од екватора до полова; јурио би иа разбојишта и купао се у људској крви; а уза све то пио би и јео што је најбоље, а водио читав харем. Али шта му вреди мислити на богаство, кад је трошио целу зараду и још се задуживао! У то се време деси чудан догађај. У једној згради Фабрике, у којој је радио он, појави се пожар на другом спрату. Радници су побегли, али не

Елеоиора Дузе сви: две жене и један дечко остали на четвртом спрату, а опажени су тек онда кад су из свију нижих нрозора лизали нламенови. На могућност спасења нико није ни мислио, те можда због тога власник Фабрике и викну радиицима: — Триста талира ономе који их снасе! У гомили наста још већи жагор и мување. Наста саветовање, подстрекавање, али нико није спасавао жртава које пружаху руке онима иа земљи, и очајаваху од страха. Из гомиле изађе Адлер. Заиска дугачко уже и лествице с кукама. Онаса се ужетом и пође огњу. Гомила занеме, не појимајући како ће се Адлер попети на четврти спрат и иа што ће му уже. Али он је знао како. Вакачи стеиепице за широку ивицу првога спрата и успуза се као мачка. Стојећи на њојзи прво закачи степенице за ивицу другога спрата, и часком се обре тамо. Пламен му је смудио косу и одело, густи је дим око њега, као огртач; али се он пео све више, висећи иад огњем и пропашћу, као паук. Кад се дохвати четвртога спрата, гомила кличе: ура! и запљеска. Адлер закачи степенице за ивицу крова и, с непојмљивом лакошћу он, незграпан и тежак, изнесе редом јадне жртве на кров.