Nova iskra

— 40 -

Јодап зид иијо имао прозора. Адлср спуети туда, помоћу ужета, оне које спасе, па и еам сиђо, иоследњи. Кад стаде на земљу, осмуђеп, обливен крвљу, гомила га диже на руко и понесе, кличући. Ва ово дело, скоро беспримерио, доби Адлер од влаети златну медаљу, а од власника Фабрике боље место и обећаних триста талира. Тада у Аддорову животу настаде преврат. Видевши со господарем овако велике суме, осоти љубав према новцу. Не због тога што га је зарадио излажући се смрти, не зато што га је подсећао на оне којима је епасао живот; ного зато — што је било трисга талира! . . . Како би се славно могло провести за ову гомилу иоваца . . . Колико би боља била пијанка за хиљаду талира, и како је већ близу хиљаде!.. . Новац изазва у њему нову страст. Адлер се одрече својих навика: постаде тврдица и каматник. Поче да зајми друговима на кратак рок, али на велику камату; а како је поред тога много радио и брзо иаиродовао, имао је после иоколико година не три стотине, него три хиљаде талира! Све је то чинио с намером да се, кад скупи воћу суму, један пут проведе као богаташи. Али кад сума порасте, одреди нову цифру и тера до ње истом упорношћу, ко.јом и пређашњој. У овом примицању к идоалу, који јо имао бити највеће уживање, Адлер мало ио мало изгуби то осећање. Своју је огромну снагу трошио у раду, отресао се пређашњих снова и мислио је само на једно: на новац. Неко га јо време сматрао само као средство, видео је иза њега други циљ. Али постепено и тога нестадо, и сву му душу испунише дво жеље: рад и новац. У четрдесетој години имао је већ педесет хиљада талира, скупљених крвавим трудом, унорношћу, необичном умешношћу, тврдичењем и кааатом. У то се време преселио у Пољску, где индуетрија, како јо слушао, даје велики ироцоиат. Ту основа малу Фабрику тканина, узо жону с великим миразом која, родивши му јединца Фердинанда, умре, — и поче ићи ци®ри од милион рубаља. Нова се отаџбина указа Адлеру правом обећаном земљом. Он, испечен у ткачком занату и течоњу новаца, нађе се мођу људима од којих су једии пристали да со варају зато што нису имали новаца, други зато што су лако до њих дошли и што су их имали и сувише; једни зато што нису имали памети, а другн баш зато што су мислили да јо имају. Адлер је презирао друштво које иије знало најнречих економских принципа и нијо имало снаге да се бори против њега; али, познавши прилике одлично, умео их је употребити у своју корист. Имање је расло, а свет је мислио да срећноме Фабриканту, поред зараде, долазе из Немачке некакви иовци. Рођењем Форнандовим у дрвоном се срцу Адлерову пробуди осећање неограпичене очинеке љубави. Сироче новорођеиче носио је он на рукама, чесго и у саму Фабрику, где се често, уплашено хуком, зацењивало и модрило од илача. Кад одвркну, отац мује исиуњавао све жоље, оба-

еипао га колачима, отгкољавао елугама, давао му златпике да се игра. У колико ео дете в ипт о развијало, у толико га је вишо волео. Играње га је Фердинандово подсоћало на његово детињство, изазивало му у души неке усномене давних осоћања и снова. И сад је Адлер, гледајући еина, миелио да ћо се он место њега проводити ио свету, да ће он извући праву корист од богаства, да ћо он испунити угашене а ногда онако ватреие жеље, за оним дугим путовањима, екупоценим гозбама, нееигурним подузећима . . . — Само док порасте — мишљаше отац — продаћу Фабрику па ћу се кренути с њим у свет! Он ће се проводити, а ја ћу пазити и чувати га од опасности. Пошто човек не може дати другима вишо но што и сам има, и Адлор јо дао сину гвоздени организам, физичко здравље, егоиетична начела, имање и неодољиву склоност ка уживању; али не разви у њему племенитијих осећања. Ни отац ни син иису појимали уживање које долази од правичности, нису осећали лепоте у природи ни у уметности, а обојица су презирали свет. У друштвеном организму, у коме сваку јединку, свосно или несвесно, везују хиљадоструке везе симпатије и осећања, њих двојица нису били ничим везани, били су потпуио слободни. Отац је волео новац више свега, а сииа више новца; и син јо волео оца, али јо волео много више себе и оне предмете који су му задовољавали жеље. Иначе је деран имао домаћих учитеља, шпао је у школу и дотерао до шестог разреда. Научио је: неколико језика, играти, укусно се одевати, лоио говорити. Био јс љубазан кад га нико није дражио, духовит, а новац је оберучке просипао. С тога су га волели, ма да је, дубље улазећи у ствар, Беме тврдио да деран мало зна и да је на рђаву путу. Фердиианд јо већ у седамнаостој години био Дои Жуаи, у осамнаестој истеран на свагда из школе, у доветнаестој со неколико иута коцкао, а једанпут изгубио скоро хиљаду рубаља, и најзад, у двадесетој години, отишао у иностранство. Тамо је, поред крупно суме коју му је отац био одредио, иаправио дуга око шесет хиљада рубаља, и иа тај начин, додуше мимовољно, био узрок те је у Фабрици заведена уштеда, за ко.ју су их обојицу, и оца и сина, проклињале стотине л>уди. Ва време двогодишњег одсусгва од куће Фордиианд је ирогаао скоро целу Европу. Пео се на Алпијске ледене брегове, био на Везуву, једанпут се возио и балоиом, чамао неколико недеља у Лондону, у коме су кућо од црвене опеке а недељом нема забава. Али је најдуже и највеселије провео у Паризу. Оцу није писао често. Мођутим кад год би му какав силнији утисак продрмао челичие живце, писао би о томе оцу до најмањих ситиица. Стога су његова писма бивала Адлеру прави празник. Стари их је Фабрикаит прочитавао небројено иута, уживао у сваком изразу, јер је осећао да сваки ускрсава у њему давнашње и ватреие жеље.