Nova iskra

119 —

самртничка агонија јача и природнија од иајтачнијих и највештијих оиисивања смрти. Ја сам се осећао рђаво випге од хладноће него ли од речи своје сусетке по стану. Лагано почех шкргутати зубима, тешко уздисати и јечати. Готово у истом тренутку осетих две хладне ручице. Једна се дотицала мога врата а друга је лежала па моме лицу. Вазвони немирни, тихи и нежни глас: — Шта ти је? Готов бејах да мислим, да ме пита ко други а не Наташа која је пре неколико минута говорила, да су људи подлаци и да им жели пропаст. Она поче брзо: — Шта ти је? А? Је ли ти хладно? Ти хоћеш да се смрзнеш ? Ах, какав си! Седиш и ћутиш ... као ... Што ми не кажеш да ти је хладно ?! . . . Ах! .. . Лези на земљу .. . опружи се . .. и ја ћу лећи . . . овако! Сад ме загрли рукама . .. јаче ... Тако. Мора бити да ти је топлије. После ћемо леђима једно другоме. .. Да ако некако проведемо ноћ ... Да се не пијаниш ти? Да те нису с места отерали ?. . . Не мари!... Она ме тешила . . . Храбрила. . . Нека сам трипут проклет! Еолико је било ироније у овоме Факту! Замислите! И ја сам . тада озбиљно водио бригу о судбини човечанства, сањао о реорганизацији друшТвенога поретка, о политичким превратима, читао разне, ђаволски мудре књиге чија је дубипа, сигураи сам, била недокучна за саме њихове писце; ја сам у то време спремао из себе „крупну активну друштвену силу". Мени се чак чинило, да сам у неколико достигао свој задатак; у најмању руку уображавао сам, да имам особита права на опстанак као за живот потребпа величииа која ће одиграти вижну историјску улогу! И баш моне да загрева својим телом жена што с њим тргује; да ме спасава несрећии, забачени, испребијани створ коме нема ни места ни цене у животу и за кога се ја нисам раније сетио да му помажем, а и да сам се сетио, тешко да бих му умео притећи у помоћ чиме. Ах, готов сам био да мислим, да се све то збивало у сну, у глупом, тешком сну . . . Авај! нисам могао тако мислити, јер су на мене падале ситне хладне капље кшипе, стискала ме својим грудима женска, оживљавала ме својим и ако мало ракијом проникиутим дахом . . . Фијукао је и стењао ветар, ромињала киша, плескали таласи, а ми се прибили једио уз друго, али смо ипак дрхтали од хла.дноће. Све је то било потпуно реално, али ја чврсго верујем, да нико није видео још тако рђав сан као што је ова стварносг. Наташа је јсднако говорила о нечему, говорила је •гако умиљато, са таким саучешћем како само жене могу. Под угицајем њених наивних и нежних речи у мени поче да тиња некакав огањ и да се крави моје срце. Тад из мојих очију потекоше сузе, те опраше моје срце од велике злобе, мржње, пакосги, глупости и нечистоте, што се до ове иоћи беше нагомилало у њему . . . Наташа ме тешила:

— Нека, не јекћи, драги! Умири се! Умири се ! Бог ће помоћи, па ћеш оздравити, и наћи службу... добро ће бити . . . И једнако ме љубила ... љубила ме много, безбројно топло ... То су били први женски пољупци пгго ми их је живот примио и они су били најбољи, јер сви други доцнијога доба скупо су ме коштали и баш ми ништа нису давали. — Нека, доста си плакао! Баш си чудноват! Ако не пађеш место, ја ћу те сутра наместити! . . . као кроза сан слушао сам њен тихи уверљиви шапат. .. . До зоре смо лежали једно поред другога. Кад је свануло изашли смо испод чамца и пошли у варош .. . Пријатељски смо се опростили и више се никад нисмо видели. По године сам тражио по страћарама ову милу Наташу с којом сам провео описану ноћ једном с јесени, али узалуд . . . Ако је умрла — а то би тако за њу било добро! иек у миру почива! Ако је жива, пек јој је мирна душа!... Нек се не буди душа њена, нек се не сећа свога пада... јер би то било излишно и без сваке користи за живот патнички. С руског превоо М. П. ЦемовиЂ

ТАЈНЕ СВЕТЛОСНОГА ЗРАКА — ФИЗИЧКА СКНЦА -

ветлост, та небом рођена природиа сила која АгЗЖ} одржава сав органски живот, која игра скоро непојамну улогу у одржању свега живота у природи, у стварачком утицају целе васионе — показује испитивачком духу човечјем још безбројно нових загонетака. А и оно што до сада знамо о њеној природи толико је величанствено, да се морамо дивити онако особитим појавама светлоснога зрака, од којих ћемо неке најзанимљивије овде ирегледати. У ствари и нема ни једне природне силе која би нам онако јасно показивала на хиљаде чуда свога дејства као што то може зрак светлосни. Он чини да видимо предмете око себе, да видимо зелене горе и сиње море ; он износи природне појаве у чаробним бојама, те видимо плаво небо и сјајне звезде по њему; оп носи наше мисли високо до Утешитеља и чини да видимо своје миле и драге — ои нам открива цео свет! Тако разноврсне услуге, што нам их светли зрак чини, за цело су тако многобројне и тако велике, да им се мисаони човек мора дивити! Желите ли познати начин којим светли зрак све то постиже, желите ли сазнати ту тајну његову — ја ћу вам у овом чланку само показати пут којим треба ићи, да би жеље своје остварили. Учени људи тврде, да у свету има нека ®ина, врло Фина материја, коју називају етер а која је много хиљада пута Финија од ваздуха, те је с тога ми не можемо ни опажати