Nova iskra

— 133 —

није запамтио овако корисна иосла, јер је видео да ће му се имање, ире но што преради сировииу, повећати најмање за трекииу. — Врзо ћу свршити с Фабриком! — мислио је. Чудна ствар. Од како је сагледао блиски циљ свога дугогодишњега рада, осетио је неку незнану слабост. Фабрика му посгајаше одвратна. Хтео би некуда ићи; тужио је. Често је молио сина да не нроводи тако дуго ван куће, но да седи и да му прича о своме путовању. Ове чешће је одлазио пастору Беме-у и тамо по читаве С сате претресао о будућем одмору. — Уморан сам! — говораше. Омрт Гославскога и нереди у Фабрици попели су ми ее на врх главе. Замисли се и на један мах додаде: — Да ли ћеш веровати, Мартине, да но некад, особито изјутра кад се рад и постеља нрепиру о човека, позавидим ти на твоме животу. И често мислим: зар није боље бити пастором кога свет не проклиње, син му не расипа новац, а новине не грде?... Али то је глупост! Види се да сам остарио. И као што је недавно Гославски, на чијем се гробу још ни земља није слегла, бројио дане боравка у ®абрици, тако је и стари ткач рачунао месеце. — До јула идуће године прерадићу сав памук. Јуна треба огласити продају Фабрике. Најдаље у ми се, јер

више, чак тамо од куда звезде изгледају веће. Опет би по некад виђао гомиле стаситих и дивних играча, како преигравају богате салоне који се отегли у бескрајпост. Али је свуда био сам, Фердинанда не виђаше крај себе. Тада је мислио: — Она ме пијаница толико одвикла од свога друштва, да га чак ни у сну не виђам. Кад бисмо још коју годину ироживели овде, заборавио бих и како изгледа. Мимо то сииа је волео све .јаче, и једино му је допуштао да проводи ван

~~г

куће, нити га је задржавао крај себе с тога што га је — безгранично волео. — Што бих задржавао дете у Фабрици која је и мени огадила? Шта се њега тиче што ја за њим чезнем ? Та он је младић, а ја — старкеља!

В. Стевановић

авгусгу исплатиће не мислим давати иа кредит, а у септембру... — Али ништа нећу казати Фердиианду до последњег тренутка. Ала ће се дете обрадовати ! . .. Новац ћу опет дати у банке, а живећу само од интереса, јер би иначе онај лумпов за две три године утуцао све, те бих још морао бити где обермајстором ... ха! ха! По некад би сањао велико брдо, виеоко до иеба из кога куља ватра, а он се нење на њ обичном упорношћу. Некад би опет уснио да се пење балоном све више и

Он се мора забављати с младићима, а и ја имам забаве — рад. Сутра дан по вашару стари ткач обилажаше, као обично, све радионице и канцеларије. Дваестак радника било на црквеној слави, те се у Фабрици причало о несташлуцима господииа Фердинанда, разуме се претерујући. Причало се да је млади господин био закупио јестиво у свима гостионицама, и дајесваки племић, који је хтео да руча, морао прво молити младога господина. Адлер се е почетка смејао овој досеци, али се доцније сневесели, прорачунавши колико је то морало коштати. — Мангуп Фердинанд! — рече књиговођу — све ће потрошити што будемо добили на памуку. Грдне муке имам с тим лудаком. На дворишту стајаху бале памука, које најмљени радници преношаху у магазу. Адлер је прегледао рад, обишао стоваришта, оштро забрањујући пушење, и врати се у канцеларију. Пред вратима две жене нешто живо разговараху с лакејем, али, угледавши Адлера, утекоше.

ФоТОСТУДИЈА