Nova iskra

— 184 —

Ткач не обрати пажње на то. Из канцеларије иетрча чиновник, иекако збуњен. У благајни књигово!), његов помоћник и благајник збили се у ћошак и претресаху нешто, очигледно узбуђени. Али при уласку господареву, живо поседаше за своје столове и оборише главе, пишући. Адлеру се ни то не учини чудно. Јуче је био вашар, па јаиачно говоре о својим доживљајима. У чекаоиици се Адлер нађе очи у очи с неким непознатим човеком. Човек беше нестрпљив и узнемирен. Ходао је брзо по сали и млатао рукама. Видевши огромнога Фабриканта застаде и запита збуњено: — Господии Адлер , ; ако се не варам? — Да, одговори ткач. Имате посла са мном? Придошлица за дуго не одговори, само му усне лако подрхтаваху. Фабрикант га пажљиво посматраше, хотећи да погоди ко је и шта хоће. Ни најмање није изгледао као ®абрички радник, више је личио на богата господичића. — Имам с вама важан посао — рече иридошлица. — Можда бисте хтели да одемо у моју собу? запита Адлер, домишљајући се да је са овако узбуђеним човеком боље не говорити пред чиновницима. Можда има какву молбу? Придошлица се устеже, али скоро одмах одговори: — Па... хајдмо кући... Већ сам тамо био... — Тражили сте ме? — Да.. . Јер. . . видите, господине Адлере, ми . .. донели смо Фердинанда ... Мисао о каквој несрећи беше тако далеко од Фабриканта да запита скоро весело: — Вар се Фердинанд на вашару толико опио да га је требало донети? — Он је рањен — одговори дошљак. Биди су већ у дворишту пред кућом. Адлер стаде као укопан. — Ко је рањен? — Фердинанд. Старац рашири руке. — Поломио ноге? — Сломио врат? Шта је? — Рањен је. . . куршумом. — Еуршумом? Он? Како? — Имао је двобој. Црвено лице Фабрикантово беше сад циглине боје. Беху у ходнику. Адлер збаци у предсобљу горњу хаљину и упаде уиутра. Не запита ни ко му је сина ранио. Шта га се тицало то! У првој соби застадо слуге и још једног непознатог човека. Фабрикант их одгурну и стаде крај дивана на коме лежаше Фердинанд. На рањенику ни капута ни прслука. Лдце му је толико промењено да Фабрикант не познаде рођенога сина. Чело главе седи лекар. Адлер гледа ... гледа ... Затим паде на празну столицу и, упрвши снажне дланове о колена, рече загушено:

^— Шта радиш, вуцибатино ? Фердинанд га ногледа необнчно тужно. Ухвати очеву руку и — ирви пут после много времена — нољуби је. Адлер се стресе. Занеме. Фердинанд поче тихо, на претрг: — Морао сам, тата... морао!... Сви су на нас викали . . . пломство, келнери, иовине. Говорили су да ја расипам повац, а ти глобиш радиике . . . Још мало . . . пљували би нам у очи. — Не напрежите се — шану лекар, Старац се наже над сина, гледа, слуша. Налицу му се види огромна зачуђеност и жалост. — Спаси ме, тата! — јекну Фердинанд. Ја сам обећао доктору десет хиљада . . . Облак незадовољства иређе преко Адлерова лица. — Што тако много? — упита несвесно. — Јер ја умирем . .. Осећам да умирем! .. . Старац ђипи. — Ти си будала! — викну. Учинио си глупост, лудорију ! . . . Али још нећеш умрети . . . — Умирем! — јекну рањеник. Адлер се пљесну рукама. —- Полудео! Бога ми полудео ! Стаде јурити по соби, кршити руке, и на једанпут, ставши пред доктора, узвикну : — Но, кажите му, господине, да је будала... Говори о смрти и мисли да ћу му ја дати да умре!—Ти да умреш?... Обећао си доктору десет хиљада? То је мало. Докторе, говораше стара.ц као у грозници — ја ћу за мога сина дати сто хиљада, ако има ма и сенке опасности. Али зато само што је глуп, ја не плаћам. Како је с њим? — Скоро никакве оиасности - одговори доктор али -се ипак мора брижљиво неговати. •— Но, нрекиде га Адлер, јеси чуо, Фердинанде, шта вели доктор?. . . Ако си чуо, немој ни себе ни.мене мучити . . . Јохане! Нека се сместа пошље депеша у Варшаву да дођу најбољи лекари, засебним возом. Ако треба послати у Берлин и Беч, па и у Париз. Господин доктор нека да адресе најелавнијих. Ја ћу платити; имам чиме да илатим! — Ух, ала мијетешко! —јекну Фердининд, преврћући се на дивану. Отац му притрча. — Смирите се, господине — говори лекар. — Тата! — викиу рањеник. Татице, ја те већ не видим . . . На устима му се појави крвава пена. У очима и на лицу огледају се страх и очајање. — Ваздуха! — узвикиу. Скочи с дивана и, пружајући руке напред, као слепац, појури прозору. На једанпут руке му клонуше. Окрете се натраг, поведе се и паде на диван, ударивши главом о зид. Још једном се окрете оцу, широко и с муком отвори очи и две му сузе блисиуше на трепавицама. Адлер, сав