Nova iskra

— 135 —

дрпЉе, немоћан седе крај њега и својим великим шакама отре му сузе, и лену с уста. — Фердинанде! Фердинанде! — шапутагае — умири се. Живећеш — даћу дело имање. У том осети како му син тежа у наручју и пада. — Докторе, повратите га, пада у несвест! — Господине Адлере, изађите одавде — рече доктор.

Старац као да полуде. Ђипи с дивана, тресну ногом столицу, гурну доктора и излете у двориште, одатле на друм. На друму срете једнога од возара који су догонили памук. Зграби га за рамена па викну: — Внаш ли ти?. . . Син ми умро ! Отури човека на друм и допаде вратаревој кућици.

— Што да изађем? Ја не могу изаћи кад сину треба моје помоћи . . . — Више не треба — одговори полако доктор. Адлер гледа сина, дрма га, нггипа. На завоју преко прсију нојави се велика мрља крви. Фердинанд беше лешина.

— Хеј! Нека се одмах сазову сви људи . . . Сместа. Истом брзином врати се у собу, у којој лежаше умрли му син, седе нрема њему и гледа. .. гледа . .. Трже се тек после иола сата. — Што је овака тишина? Да се није машина покварила ?