Nova iskra

— 170 —

са скојим мужем, али што јој се чинило лако, док је била сама, увидила је да је немогуће, кад се састала са Зељом. И не знајући што да почне, гладила је она руком усне и сједила, а међу тим се спусти и мрак. Тад Јела изгуби болесницу из вида, па је опет о њему слободко мислила али иије ништа говорила. Уједаред се породи мјесец. Зелена му је свијетлост продирала кроз окно у дугачком, равном траку без одређенога краја, и од ње поста видније у згради. Јела погледа на болесницу, и виђе да јој се усне мичу. Најприје помисли да је жедна и да за то сшпе исугаене усне, али онда опази да се Зеља напиње и да јој хоће нешто да каже, па се сагну: — Што би . .. реци! запита је, а прса јој пуна неког тајанственог очекивања. — Што се то свијетли? шапутала је Мара, а очи јој опет пуне оног влажног блијеска. — Које? Ово? Ово је мјесечина, одговара Јела и загледа се у болесницу. А њено се око рагаирило, и немирно тражи нешто .. . Јелу обузе необичан осјећај, па се крадом прекрсти. — ... свијетли... чула је где Мара понавља и шапће, а очи јој још увијек отворене пуне грозничаве ватре и некамо се загледале. Тад заплака и дијете, ваљада што је чуло матержн глас или што је и њега освијетлила мјесечина. Јела га помилова, извади из џепа кору хљеба, гато је понела за Зељу, и даде му да глође, па кад се оно умири, пожури се кући. Али Јела није јога загала ни до џбунова, а дијете заплака из нова. Мати се подиже на руку, а оно допуза до ње. Зеља отвори груди и давагае му хране. У том се зачугае мугаки кораци иа путу. Л.упа од чизама се појачала на дасци, док је преко ње прелазио; онда се крало грање, па се у часу указа на прозору ситно лице с црвеним ®есом, наборано и обријано. Заклони мјесечини улаз у собу, па промуклим гласом зовну Зељу. Као да жени болест попусти — чвршће се одбочи руком о под, па се одазва. — Ево ти позива на, суд. Тужио те за дуг газда Симо, викну оно лице с црвеним ®есом. — А ? чу се из мрака глас пуи очекивања и стрепње. — Тужио те газда Симо за дуг. Скупи новаца, јер другачије ето бубња пред кућу. — А? зачу пандур и опет исти глас гдје га пита, али он гурну стакло, а оквир се отвори. Он баци кроз њега напирић, па оде и полако је пјевао неку веселу пјесму. 8. Мару је највише бољела глава. Уши јој шумиле а дебела жила на слијепим очима ударала и бијућн појачавала и стапала се с тим зујањем. Она се нредала болу и навикла се на њега, па је лежала на својој постељи ништа не очекујући. С времена па вријеме се пробудила у њој нека моћ, која би је пеодољиво новукла напријед, и

она би нахранила своје дијето. Кад се заситило, било је мирио, а и мати је лежала мирно. Трајало је то тако док не дође на прозор онај глас. Зељу је узбунила у њену миру мјесечина, али тад јој обузе огатра мисао мозак, и гдје је она најјаче бОла, онамо јој се скупила и сва памет. Побоја се да ће изгубити способност да схваћа, па да јој одумине бол у глави, удари се рукама у прса. У њима није нашла довољне отпора, била су мека и крхка, и за то скупи шаку и заману њом на дебелу жилу што је сад куцала још јаче. На њу се поче тада спуштати тежина, не онако страшна као бол отоич, већ подједнака, неодољива и тупа, и под њеним јаким теретом изнемогну Зеља. Онда јој би и опет лакше. Почивала је тако онесвијешћена и мирна. Око ње је био мрак, дуго, прилично дуго, а онда сијевнуше из таме црвенкасте варнице и нагло су скакале одоздоле пред њене очи. Ту се по мало заустављале, титрале и почеле се ширити ... сад их има врло много. И зраци им расту и оне се слажу на гомилу, и Мара унапријед појима што ће бити од њих, па јој се усне мичу, развлаче. Сад их је већ велика хриа, а згрнута је на Њену тавану. Њено је све то и одавна мора да је њено, а све здраво, једро и осушено (око хрпе има доста зрња гато су га мишеви изгризли, па им раздробљени осгаци већ поцрнили). Какови су то само кукурузи! Управо су с њене њиве, па колико их је.. . као у бега! Узе једно зрно, загризе га. . . прави кукуруз. Хвала Богу, сад ће моћи лако дијете одбити од груди! И док гризе кукуруз, око усне јој се праве боре. Нујна је, не зна ни сама зашто је невесела, а смијала би се. Остало у њој нешто као да је трпила, али се она не сјећа што, а глава јој лагана. Поглед јој се уживљава у жуту гомилу с милијоиима бјеличастих пјегица, а срце слуша дирљиву ијесму која душу лијечи. Она је познавала ту пјесму, то је њена пјесма што је чула толико пута на својој њиви у љетњем сумраку, кад више класова заћарлија вјетрић, па хлади чело а груди брекћу од милине што она слуша како кукурузи шушге и шире своја зелена пера као да се грле и пјевају пјесму драгу, пуну, снажну и златну. Та пољубила би им сваки лист, да је није срамота.. . Али откуда само то неспокојство што њене мисли разноси и не да јој да буде онакова каква би хтјела? У највећој оскудици је она била баш најсрећнија, она се тог још добро сјећа. Та као да се јуче удала, тако јој је све јасно, и да иемају нигата вигае осим куће, у коју је доведена. Сјећа се како им је понестала со, а нису имали загато да је купе. Онда су јели два мјесеца све неслано, нису имали ни видла (петролеја), али за то, кад сједну њих двоје после вечере једно уз друго, наложе ватру, па она им пламти и свијетли, а они развезу говор на дугачко и широко, па смишљају што ће и како ће; раздрагају се, воле се, па срећни и пресрећии и не опажају да немају ништа. А како је опет оно било, кад нису имали ватре? Надао се неки посао, а њих двоје прегли да заштеде и скудају коју иару за њиву. То је било оне