Nova iskra

— 251

с улогом и њеним тумачоњем све иише расге. Кад је човек види у игри, и иехотице номисли, да има глумаца који не нотискују своју околину на сцени само ради својс појаве, већ да у аој поштују своје сараднике и глумце -- колеге, баш као што то и аутор и живот игату. Да, живот. Ја налазим, да значај госпође Евапилове за чешку глумачку уметност лежи у том, што ири своме стварању не излази од уобичајених позориганих назора и традиција, већ из властитог садржаја жжвота. Живот, у свом неисцрпном богаству, у својој покретној разноликости, извор је из кога црне њена магата. Па и онде, где је од њега драмска ноезија врло далеко, у стиху и слику, које уметница са ванредном лепотом говори, оставља она утиске узвигаене нриродности. Овим речма мислим. да је уметност г-ђе Квапилове најбоље обележена; овим речма је могућно у потпуно објаснити, загато је њена уметност нотпуно здрава, и за гато најнервознија жена, најперверзнија госпођа и њеној игри постају природне и истините. Унутарњи, осећајни живот госпође Квапилове неизмерно јебогат; њена творачка снага велика је и гаирока. Без сваког раздражења постиже своје женске и девојачке улоге. Из дубине дугае показује њихове унутарње особине без и најмањег трага наметања и себичности; њихову психологију, често веома компликовану, демонстрира уметнички са чудном јасности. Ко види ма коју улогу неких Ибзенових појава, тај ће се са мном сложити. Норвегака горка туга остварена је у њеној игри деликатно тихо, а ипак тако дубоко и за људско саучегаће дирљиво, да је човек усхићен осећајем, као да се пред његовим погледом скида вео пукој природи и голој истини, Тон њена говора је савргаено миран, али испод ове маске трепти бојажљиво узбуђена душа. -- Мина у Хилбертову ,Греху", која почиње безбрижним, свечаним расположењем, а завргаује самоубијством, дирљива је слика душе, представљена оајпростијим а уједно и наделикатнијим средством. Хана Квапилова припада оној врсти глумица, код којих и најмања нианса у тону или гесгу не сме бити неопажена или нропугатена. Колико сам пута био сав усхићен каквом њеном позом, у којој је без покрета по тренутак истрајала, завргаујући њом бага оно гато је на сцени говорено, или којом је тајно био изражен најживљи интерес за догађаје. Како само у срце дира њено ридање и нарицање. Двоструко се осећају, јер не миригау кулисама, а заборављате при њима, да сте у нозоригату. Њен плач је мстнички истинит и природан. Своје тонове веселости може уметница са својим илачем сравњивати. Госпођа Хана Квапилова путује први пут у туђину, иде да покаже цвеће сво.је уметности већ потпуно развијено и мирисаво. Не бојим се, да ће ми ма ко пребацити, да су моје речи неистините или претеране. Али ипак се једног бојим. Да се ова дубоко осетљива уметничка личност не учини неком мало сјајна, да неко не нађе, да нема оне примамљиве дражи, која на први мах задобија, а било би то и праведно, јер у суштини њене уметносги и нема ничег бурног или уочљиво сјајног. Уметност њена је унутарња, у уздрхталим дубоким душиним жицама. Телесне еФекте замењује физичним предавањем дугаевних емоција.

На послетку јога ово. Њена уметност има примамЉиво умерен сјај! Хана Кванилова игра као сакривена за фином, мирисавом копреном, за којом се и најогатрије противности спајају у тонлу хармонију. Наравно, туђии гледалац, који ову појаву први пут види, може наћи да је то мана, али ова мана је врлина, то је својство које*је, но моме суду, госпођа Хана Квапилова наследила од народа из којега јо поникла." Из речи госи. Мадла извире страх, да госпођу Квапилову неће Београдска публика разумети, и да ће њена уметност проћи неопажена. При моме бављењу у Београду била сам срећна видети на психолошкој основи саграђен комад, и са великом радошћу сам приметила, да је публика са највећом пазкњом и разумевањем нратила интелигентну игру глумаца, и није оклевала да даде похвалом израза своме одугаевљењу. Зато и не сумњам, да ће уметност највеће чешке драмске вештакиње наићи на потпуно разумевање у Београдске публике. Зорка Хоноркова.

јШЗР

1

Ј!С СЛИКс

Хана Квапилова, чланица чешког Народног Позоришта, у разним улогама. — Ова првакиња чешког Народног Позорипгга у Прагу, гостујуКи у нашем Народном Позоришту, задобила је већ првог вечера најискреније симпатије наше публике. Симтатична појава и одлична игра њена ставише је, у низу досадашњих гостовања у нашем позоришту наједно од најугледнији.ч места. Испраћајући је у њезину отаџбину, братску Чешку, довикујемо јој: Срдачно хвала и — до виђења! Путников обед (сликао Вацлав Брожик). — Овај генијални чешки сликар, ког од скора оплакују Чеси, подигаоје, већ и дотле цењено, чешко сликарство, на такву висину коју себи радо желе и већи и слободни народи. Путников обед слика је из чешких крајева, а како верно представља тај најобичнији и свакодневни моменат, и колико је у њему природности и осећаја — најбоље каже сама слика. Констанца Морозини, супруга Српскога краља Владислава Уроша. — О овој слици донећемо доцније и нарочити чланак. Кажњено издајство (сликао Р. Огенфелд). Овај красни рад вредног чешког уметника у власништву је нашег Народног Музеја. Роб (вајао С. Роксандић). Овај одлични рад, који је по овој слици већ познат ширим круговима, износимо и пред чигаоце Нове Искре. Данас је Роб у власништву нашег Народног Музеја. Енглески краљ Едуард VII, његова супруга краљица Александра и њихов син Ђорђе, престолонаследник енглески. — Поводом крунисања енглеског краљевског пара, о чему је у нашој штампи било довол>;10 и исцрпно писано (мислимо нарочито на писма Г. Ч. Мијатовића) доносимо ове слике. —

—' V '

X Р 0 нИ К А

Онај тако хладно, тако објективно нанисани чланак о Србима и Хрватима, гато је изатнао овога месеца у Сраском Књижевном Гласнику, дао је, као гато Хрвати веле, повода да они на начин, сличан највернијем ФОТограФском отиску, представе свету слику и својих интелекгуалних и својих мсихичких и својих моралних особина. Слично дивљим и бесним хордама Арнаута и Боксера и они, достојни васиитници својих духовних отаца, у гомилама, као гато личи јунацима, наиадали су на поједине Србе и Срнкиње, убијали их, злосгакљали, крали им новац и разоравали имовину. А загато ?

ПГта је био узрок том њихову дивљаштву? Само иједино то, гато су ти Срби били Срби; што су, свесни своје народне прошлости, ноносили се њоме, и што су радећи и молећи се Богу надали се леппшј будућности Срба свих и свуда. Ти дакле племенити осећаји у Срба, осећаји нуних пијетета и љубавп, гато су и од примитивних и полудивљих народа стварали народе културне и иајкултурније, трн су у око Хрватима. Наш оправдани народни понос и љубав наша према Српсгву њих просто раздивљава. И ту нема ничега чудног. Како су оии схватили љубаи према