Nova iskra

— 258 —

проматрања извршепа у Београду и ио остадим местима у Србији, како би се на тај начин могли иравити смелији закључци о клими и њеним разноврсним појавама у нашој отаџбини. Особиту захвадност заслужује г. .Тел. Михаидовић који је све податке депо средио у прегдедне таблице и на основу 1вих извео гдавни преглед, из кога сам ја извадио ово моје саопштење. — т. Радивојеић

Из биографије Макоима Горког. — У једнохм угдедном руском ировинцијалном дисту („Самарске ловине") саоиштава један дописник о својој служби на Грјазецарицинској прузи у одељењу за робу, у ком је нашло себи зараде неколико интелигентних иродетараца. У њиховом броју нађе се и А. М. Пјешков (право име Максима Горког, писца Томе Гордјејева). Ево шта прича доттисник поменутога диста: Дошао нам је (Максим Горки). не сећам се како је било, са' још тројицом или четворицом, већ при концу јесени. Био је — што 'но веле — го ко иушка. Како је, У оно јесење доба, скоро у детњим хаљинама, а уз то већ не сасвим мдад, дошао до нас, то ће сам Бог знати. На његову несрећу, баш у тај се мах не нађе ни једно празно „мерачко" место (да мери путничке ир^љаге), а у канцеларију се — није могао примити. Тада, Љ иредседништвом старешине иртљашког одељења, састага|гмо савет. У савету узе удела и г. Горки, но само с правом саве1'УЈућег гласа. Но саветовање нам ништа не поможе: празног мерачког места нема, а не можеш га ни створити, ни измислити. — Мораћемо малко причекати, — говоримо ми новом пријатељу. Ама, би л' он пристао да буде стражар ? преддожи неко, не сећам се ко, у савету. На прузи мора ма где бити празно место стражара нри стоваришту. Ми се ногдедамо. Макар само на неко време. До првог празног мсрачког места, — договорисмо се ми, колебајући се. Ником од нас ни на памет не падаше, да би се г. Пјешков (Горки) могао на то наћи унређен. Сваки би од иас, у сдучају потребе, пристао био да буде стражар, нити би У том видео икакве увреде за себе. Само се могдо питати: да ди је неко, по својим физичким сидама, кадар да врши оваЈ или онај посао. Хоћу, хоћу. . . врдо радо, веседо и оддучно одговори г. Пјешков — ако ћоте одмах сутра.. . Ја погледах у његов костим и насмехнух се. Но то је мада ствар, хаљине се могу и купити, одговори он на наш упитни иогдед. Ми нристадосмо. Одмах дадоше г. Пјешкову нешто мадо „аконто", да набави рува. Истога дана, прод вечер, јавља нам се у канцелари.Ји г. Пјешков у кратком кожуху и „Филцаним" ципелама. — Кунио сам, веди, и шубару и рукавице. Сад још само батину да нађем. Сити му ее насмејасмо, јдадосмо му у потпуној Форми нанисану „сведоџбу" о његовом ^гостављењу за стражара стоваришта на тој н тој жедезничкој станици и отправисмо га на место опредељења. Код мене се сдучајно сачувада његова писамца на комадићима "сиве, артије , с ;кратким описима његова живота и „дедатности" на жедезничкој станици у „својству" стражара. Но бисер је његових нроизвода онога времена једно писамце овога садржаја: „Живим као и пре добро, с друговима по сдужби (стражарима) слажем се, дужности сам своје изучио (иостигао) савршоно и вршим их тачно. Начел ник станице је са мном

задовољан, и, за знак свог расподожења и поверења нрема мепи, нагони ме да му свако јутро износим помије из кујне. Молим одговорите ми, улази ли у круг мојих директних дужности изношење помија из кујне начелника станице?" После неког времена г. Пјешков аванзова — поверишс му дужност руковаоца железничким метлама и дебелим катранисаним мупгемама. Тада смо живели у Борисогљебску". - Кс. —

Платонски брак —- ДИл Деметр У замом почетку наговештам вам да трсба, у памети, да сматрате као да нису изипгди чданци који су се нојавили досад о Платонском. брану, чак ни они који ме нису сувише грдили, и чак, ако хоћете, ни онај од мога оддичнога кодеге Анриа Фукиеа, који је нашао могућности да одбрани комад не може бити боље, једино начином на који га је испричао. Ја знам добро да се, у ствари, све то рачуна, и да је штета која отуд долази за мене вероватно врло велика. Ади, заиста, по праву се тако не би могдо рачунати. Јер сви ови чланци о нремиери написани су били посде главне нробе и под утиском који је та проба оставила. Другим речима, о делу се судило јавно онда кад оно није припададо јавности и, што је још важније, кад није имадо свој диФинитиван обдик. Критичари су напали на комад одчетвртка: мсђутим, комад од петка био је у истину други комад, сасвим различан од онога који су они чули, и игран на сасвим други начин. Било је дакле забуне, квипроквоа, "погрешно подељених карата. Неки су се наивно одали. У четвртак био је једаи прозор отворен у Платонском 'браку. У петак ми смо га затворили. Али расејани критичари, које вам ја нећу именовати, оставили су га отворена. Ја то констатујем не окривљујући никог, верујте ми. Моје колеге биде су принуђене да учине овде оно што сам можда ја сам учинио више пута. Ја благо одбијам њихове критике, то је све; апелујем на критичаре од понедеоника и на пубдику; и, кад се иубдика и критичари од нонедеоника изјасне, будите мирни, нећу апеловати више ни на ког, чак ни на потомство. Остаје да је Платонски брак, у свом нретпоследњем обдику, зачудио и ожалостио много честитих људи, и других тако исто. А ииак, мени је изгдедадо и, покрај свега, изгледа ми још да је идеја комада тако проста, тако природна, тако лако разумљива и, додајем, тако потпуно морална! ГраФ Жак од Тиевра је доколичар коме је време дуго, бонвиван коме је досадио живот, помало радознао, помадо дидетант, доста паметан, нимадо покварен, пре добар. Он се нађе у Мантону с једном мадом грудоболном девојком, веома пријатном, веома умиљатом, Симоном Обер. И он: дозна да то дете много пати што мисди да ће отЛи с овога света не проживевши као остале жене. Једнога дана он је чује где говори: „ .. . Већина мојих пријатељица су удате. Друге имају људе који их воле, који им се удварају. Мени се никад нико није удварао. Ја нећу дознати шта то значи бити вољена, бити жена, бити мајка..." На то Жак стано да мисли: „Мени је вроме дуго, тражим какав раздог да живим. Но, ево један . .. Зашто да не учиним тој јадној мадој радост којој се више не нада? Зашто да јој не дам илузију живота жене, идузију љубави?" И он тражи од Госпође Обер руку Симонину. Он даје мајци дирљиве разлоге, умирује је: „ .. . Ја не заборављам да ћете ми ви поверити болесницу, и то дете које ће изићи из ваигег наручја остаће дете у моме ... Обузела ме је волика жеља да будем крај ње, да бдим над њом свакога часа. Једино ће ми брак моћи