Nova iskra

298

Једне летње вечери задржао је Вардије, с опасношћу свога живота, коње, који су иомамно јурили с колима, у којима беху госиодин и госпођа Белиери са својом кћери. Пут, стрм и искривудан уздисао се над једном провалијом, а иодивљалим коњима није могао више кочијаш да управља. Смрт би путницима била извесна, да се није, божјом промисли, појавио младић, који је храбро успео да заустави застрашене животиње. Трговад, његова жена и кћи топло се захвалише своме избавиоцу, и из захвалпости сматрали су за дужност, да га позову на поменути доручак. Вардије је живео код свога оца у скромној сеоској кућици. Слабо здравље, нагнало га Је да се, свршивши школе, врати своме оцу и да у селу проводи своје младе дане. Шумар је јако волео сина и бринуо се о њему као што би то мајка чинила, надајући се непрестано, да ће га свеж ваздух и одмор опоравити од велике изнурености. Клара је приметила Вардијево бледило; а спазила је и то како се но каткад дубоко у њу загледа, али, чим би га погледала, он би одмах окренуо главу у страну. Њему је било веома жао, што не може довољно да се нагледа ове лепе девојке, која је непрестано о њему мислила, још од оног дана, кад га је нрви пут видела. Вардије је љубио Клару свим жаром своје млађане душе. III. За вроме доручка говорио је врло мало. Замишљен и тужан мислио је само на оне речи, које је Клара рекла примајући ђурђевак: „То цвеће највише волим". С времена на време тајно би је погледао, трудећи се да одмах прикрије ватру, која се распаљивала у његовим очима. Он ее осећаше стран у средини ових богатих и иадутих људи, те се још за рана растаде с њима. Мало доцније, кад се сви гости рази1)Оше, Клара отиде у врт, па одатле у јелову шуму, која је била у близини. Њена мати пође лагано за њом и стиже је код хладовитог, с обе страпе дрветима засађеног пута. Задржавши је код једне клуие и нудећи је да седне, запита је тихо: Дакле, драга моја кћери, нађе ли овом приликом себи младожењу? Клара уздану и промрмља: Молим те, мајко, остави ме!... Хоћу да останем код тебе... још .. . дуго! . .. Госпођа Белиери виде, како се сузама овлажише Кларине трепавице, с тога нагнувши јој се рече: — Опрости доте моје, опрости!.. . IV. - Госпоћице, Кларо, ево једна кита ђурђевка за Вас. — Ко је донео ту киту, Гертрудо? Један дечак. Шта сте дали за њу?

— Ништа, госпођице, он је рекао да је киту донео по печијој поруци — Но чијој ? — Не знам госпођице! . . . Клара се забављала китом. Ђурђевак је био исто тако у пупољку, као што га је јуче добила. Али су се неки од ових пупољака отворили миришући врло пријатио. Гертруда се врати. Млада девојка, замишљена питаше се, ко јој је иогао послати ово цвеће. Без сумње неки од младића, који је био на јучерашњем доручку. Али, ко је од њих ? Умешносг и разборитост онога дечка, који је донео киту, очараше је. То је учинило, те јој срце поче јаче куцати. Помисли, да јој је ту киту послао млади Пернетије, син великог Фабриканта из Гемирмона, онај исти, од кога, је јуче добила киту ђурђевка. Али, њене мисли поново застадоше пред питањем: — - Ко је то ?

Сутра дан се опет у .јутру појави дечак у баштенској кућици са китом у руци. Кита, коју доиесе, беше начињена од расцветаног цвећа. Клара је дошла сама да прими киту. Дечак, који је киту доиео могао је имати својих десетак година; био је босоног и иодеран. Кажи ми, мали, ко ми то шаље? рече Клара. — Једна особа ... — Једна особа?. .. то је са свим иеодређено! . . . Како се зове та особа? — Не знам .. . — Где станује? — Не знам. Без сумње је дете лагало, јер му је зацело забрањено да говори истину. Још неколико питања и дете побеже. То се понављало сваког дана, али ни Гертруда ни Клара не могоше од њега ништа дознати. Једнога јутра, наљућена млада девојка забрани служавци да узме киту, али јој онда сам дечко остави киту у кућици. Шта значи ова тајна? Сама је разборитост дечакова врло чудновата. Млада девојка као да је осећала, да је њено срце наклоњено овом иепознатом. Он је морао имати добру дугау, племенито срце и искрене осећаје. Без сумње је морао бити добар и имати својства, која се њој допадаху. Можда ће једнога дана подићи вео, који га покрива, и тада ће му очарана и побеђена Клара рећи: Ваша сам. С месецом мајем нестаде ђурђевка. Његова тако лепа звонца пожутеше и сасушише. Али је ииак дете још пеко време доносило свеже ките, које су зацело бране по дубоким теснацима и на дивљим добро заклоњеним честама, где топли сунчани зраци не могаху да допру. Али једнога јутра дечко се више не појави. Ах! свршеио. Заиста јо свршено време ђурђевкова живота. Од једном ностаде све тужно. Клари се чинило да је око ње