Nova iskra
— 297 —
Ђурђевкова тајна —_—__—
Н5 '©)
написао ii. ?у)к€ С ФРАНД. ПРЕВЕО <5. С. Сшојадинобић
I. та! зар већ има. Ђурђевка ? — Да, госпођице, желите ли га ? — Ах, врло радо„ господине, јер у//л*- р то цвеће највише волим! Младић се лако поклони и извуче неколико струкова ђурђевка из рупице свога капута те их даде Клари Белиеровој рекавши јој у исто време:
II.
Тога дана госнодип и госнођа Велиери, родитељи Еларини, даваху доручак у своме летњиковцу, који се звао „Весело Пребивалигате", с тога што је сазидан у једном дивиом нределу близу Ремирмона на. обали реке Мозела. На доручак су позвали неколико трговаца и индустријалаца из вароши, околне суседе и више младића. Господин и госпођа Белиери држаху да је већ време да удаду своју кћер, јер је имала скоро двадесет и две године. Просиоци су очекивали њезину руку, јер знађаху да она носи свом будућем мужу, поред своје лепоте, врло леп мираз. Родитељи наваљиваху на њу да се реши, али им се она увек противила. Осетљива, замишљена и меланхоличне нарави, Клара се сграшила и од помисли, да узме за мужа. човека кога не би волела или који њу не би љубио, јер је предвиђала да већина њених просилаца више жели њеп мираз
На Сави више Београда
— ЈКао ми је што је процветао . . . Нисам ни мислио да га већ има . . , Те је иунољке нагало јутрос дете мога вратара. Између зелених листића јога није било звонаца него само ситних и белих нрапорчића, који трепераху и изгледаху као да су од снега. Росица их је попрскала као прашина бисер, а мирис им је био изврсан. Лаким покретом принесе Клара своме лицу цвеће и удисагае пријатан мирис. Њене плаве и благе, мало снуждене, очи изгледаху као опијене. После тога она не чу нигата вигае, гато се око ње говорило.
него њу саму. Клара је желела и тражила срца, које ће куцати као и њено; нарав, која ће се сложити с њеном; љубав, која ће одговарати њеној искреносги и иежности. Али се такав просилац, који би њу могао потпуно задовољити, није јога нагаао. Она је без сумње знала да су младиће, који беху у салону, позвали њени родитељи. Међу њима видела је само једиог, скромиог и повученог, кога није могла никад заборавити. То је био Јован Вардије — син некога шумара који је њој и њеним родитељима пре неколико месеца живот спасао.