Nova iskra

296 —

које прииосимо ради среће нашога потомства. Тај узвишени саи среће читавога људства којем се иде разним научним нроналасцима, индустријом, нолитичким и социјалним реФормама — то је Философија наиретка, која у изв^сним ентузијазмираним душама постаје вера. Ето, то су те три теорије о могућној срећи, у којима се исцрпљивала машта људска. „Три стадије заблуде људске" како Хартман вели, којо су, једну за другом а без икакве користи црелазиле генерације што су редом ступале на светску позорницу, мењајући веру али не и разочарења. Хартман греши кад вели да те три стадије илузије долазе једна за другом. Оне су једновремене, и иикад пије било доба у којем свака од њих није имала својих иредставника. То су иопре три вечите расе духа но три разна историјска доба. Нема ли зар и данас кад ово пишем у шареном савремоном друштву људи, који оптимистички гледају на земаљски живот овакав какав је, људи који оитимистички гледају на живот с оне стране гроба, и л,уди, који оитимистички гледају на златно доба што се на земљи спрема будућим људима. Шта више многи су од нас ирелазили све те три стадије у своме животу. Па и ред, којим, но Хартману, те стадије наилазе није ни најмање освештаи: њих сваки на свој начин пролази. Нису ретке оне душе које, пошто су се увериле о илузијама земаљске срећс, и среће златиога доба што ће имати да наиђе, — траже уточишта у невидимоме и божанственом. А та еволуција може се исто тако и обрнутим редом прећи: иочети са најузвишеннјпм верским аспирацијама и завршити опикурејством. Леопарди је прешао све те три стадије, али се ни у једној није задржао: све је три описао и казао иам зашто се ни у једној од њих није задржао, и иосле свег тога има људи који мисле, да је он у њима тражио склоништа. До осамнајесте године, његова сањалачка младост само кратким испадима прелазнла је границе верског веровања. Шта више с оно свога, већ нриличнога знања, нокушао је да пише пешто иалик на анологију хришћанске вере, Нешто о иоиуларним заблудама старих (1815.) И у оној номенклатури сујеверја старога доба: боговима и богињама, оракулима, привиђоњима, мађијама и усклицима управљених „љункој вери" којом со заносн и која га теши у његовим првпм боговима — осећа се будући сксптицизам. У то исто доба падају и њогови Пројекти хришКанских химни које су покренули нрерани осећаји светекога бола. Само се песимиста могао овим речима обраћати Спаситељу: „Теби је у вечмости све знано, ал дозволи нам, дозволи машти нашој да у тоби гледамо доказ нашег ништавила. И ти си окусио нашега живота и знаш колико вреди, и ти си осетио слутње наше и ироклетство иашега бића". Или опет овом молитвом Сггаситељу „И сада идући од наде нади, но ваздан блудим заборављајући иа тебе ненрестано обмањиван .... И доћиће дан

кад ћу, напуштен од свега, све своје уздање иоложити у смрт, и тада, тада ћу теби ирибећи." Међутим тај даи носледњег прибежишта није дошао. Баш онда, кад је грозничавом руком, но хартији овлаженој сузама својим, исписивао те Фрагменте химни и молитава, увидео је, да су се око њега порушиле све наде његове. И у сред тих развалина, на домаку празнога света и под мрачним иебом, видео је да је сам, да је остављен самоме себи. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

оЖо

тигосте и ви предзнаци први, Јесени мирне, сетне и тужне. Селице птице одлетеле су Ближе ка сунцу у краје јужне; Плаво нам иебо сгало је блеђе, Облаци сиви чешће га крију; До скоро мирним странама нашим Хладни се ветри носе и бију. Свија се грање под силом њихном А пало лишће ношено плаче ; Кроз димњаке се очајна песма, И тужна чује, све јаче, јаче. Ил' хладна, ситна, киша сс спусти, Да мислиш мочар обузео је И срце, душу, мисли ти скупа, И црним свио иадање твоје. * * * Па ипак зато ја вас жељкујем, Јесени бледе, суморни дани, Ваша ме сета слабог' и палог' Од свега ниског чува и брани. У сетном вашем у загрљају Срце ми јача, мисли се кале, А на олтару божанства мојих Само се свега кандила пале. Борски