Nova iskra

— 330 —

нутовакемо еви троје заједио. . . Али никад не у Париз, иикад не у Париз! .. . И тако се и даље разговарасмо о то двоје деце. Та жена тако нежна и дражесна у тузи за својим супругом, страхујући за своју децу, за своја. два анђелка, — мало бледа, с очима врло светлим и врло дубоким, — заиета ме је дирнуло. Два пут недељно, ишао сам у замак да обиђем и лекарски да негујем дечије зл,равље а морално лечим мајку, и кад год сам се враћао изгледало ми је да нисам дангубио. да сам ма и најмање улио наде, у срце и душу Госпође Вилер. II. Неколико месеца доцније, једном, око иола ноћи, дотрча к мени чувар из замка и пробуди ме: — Г. Ђорђе је јако болестан! Нисам баш веровао да је шта опасно, мислећи да је и та болест више мајчино уображење, али ипак одмах сам отишао у замак. Госпођу Вилер нађох сву у еузама као луду. Чим ме виде узвикну: — Ах, докторе, круп има! . . . Мој ће Ђорђе умрети! . .. Ходите, ходите, брзо! . . . Спаеите ми га, спасите ми моје дете! — Умирите се, молим вас, госнођо, то можда није ништа . . . Не губите присебност, јер тако иећемо ништа добро учннити . . . Хајдете да видимо нашег драгог, малог болесника. На жалост! страшна диФтерија освајаше страховитом брзином гушу, грло и душник малог болесника. Сиве навлаке мембране гушиле су га. Био је у јакој грозници, и цео га већ падувен врат болео. Имао је и велике крајпике. Дисао је тешко, врло тешко. У мојој малој ручној анотеци нисам имао серума. Требало је отићи у најближу варошицу на десет километра даљине. И још је било питање: да ли ће га и тамо бити. Јер за та,ј антидиФтерични еерум доктора Гуа, иије се још тако много знало, тек се био прочуо. Одмах наредим чувару замка да оде на коњу и нотражи серум. Наредим му још да доиесе сав серум што га буде тамо нашао. Очекујући његов повратак, ишчистим детету рану. ЈЗадио сам што сам боље могао несрећне мембране, које сам могао да дохватим у гуши малог, али поелушног болесника; затим спремим све што треба, за операцију, у случају ако би му претило угушивање. Говорио сам с ауторитетом, наглашујући сваки слог, избегавајући еваку непотребну реч, кад год сам затражио што би ми требало. Госпођа Вилер знајући за еву опаеност која је претила њеном сину; видећи мене тако еуморног, и знајући да чиним све што ми је год могуће да јој спасем дете, пратила је, сваки мој корак, сваки

мој покрет, не говорећи ништа, слепо се повинујући мојим наредбама. Најпосле уснесмо, те помоћу неких лекова мали болесник поче дисати много лакше и заспа. Баш хтедох и Госпођи Вилер да наредим да се мало одмори и покуша да заепи, док се не врати чувар са серумом, кад, а из суеедне собе у којој је био мали Јова, такође чух промукао кашаљ. Иотрчасмо к њему и кад тамо, а и он се већ почео да гуши. Погледим му у гушу: и он већ беше заражен страшном болешћу. Већ су се видели и знаци диФтерије. Тело му је горело. Видех да ће га диФтерија у брзо освојити и да ће сутра ујутру и он бити у истом стању у којом је био и старији му брат. Ах! докторе! јаукну Госпођа Вилер, и паде на једну наслоњачу, не могавши више ни речи да проговори. Била је у иеком ужасном стању из којег, бојао еам се нећу је моћи повратити. После тога савлада је саи. Ја онда пренесох оба мала болесника у једну собу, да би их обоје имао једнако пред очима. Изгледало ми је да се шеталица на сату необично епоро креће. Како ? Зар је само два сата прошло од како је чувар отишао! ? Још пуна три еата имао сам да *1екам, — читава вечноет! . . . Слушао сам убрзани дах двоје малишана ... Гледао сам Јованово црвено и надувено лице. Грозница га је све јача и јача тресла: болесг је све више узимала маха. А сирома слабачки Ђорђе, био је жут као восак, и блед, врло блед?... И секунди су ми пролазили споро као и сати! . . . Серума још нисам имао . . . Страшно је било чекати ! III. Гоенођа Вилер, сломљена од умора, спавала је извесно време и нробудила се баш у тренутку. кад се чувар вратио. — Дајте! . . . дајте брзо! . . . рекох му. Инструменат је био готов. Већ ее свањивало, и дневна, ружичаста светлост улазаше у собе кроз спушгене завосе... Та светлост, новрати ми наду... И једном и другом болоснику упшрицаћу по два пут еерум, и пошто је зора тако весела., тако свежа, и драги ће малишани бити снасени! . . . Чувар ме одведе у један ћошак собе и тихо ми роче: — Господине, био еам у обе апотеке, и само сам ово добио . .. И показа ми еамо један Флакон серума. — Шта само један ! узвикнух ја . . . Па то тек ако буде довољно само за једнога од њих! . . . У то, почеше да ударају звона на јутрење... Као да мртве оглашују!.,. Дошло ми беше да их зауставим, та звона, која су ме плашила и због којих задрхтах. Али она једнако удараху . . . Шта да радим, питао сам се, шта да радим, кад у том Флакону има живота само за једног од љих сиротих малишана ?! . ..