Nova iskra

лако отворише, и кроз њих ее промоли глава Ивана Васиљевића, који само што промуца: — Опросгите, молим вас, код вас сам заборавио СВОЈ КШНОбраН. С руског С.

. Са твога спровода Пеномична и хладна лежиш, мој животе! Оставих те насмејану и румену. Пред целим светом весела си била, само мени једне пролетње вечери причала си чудне ствари.' Ја сам после другим очима гледао и тебе и осмех твој.

Није за то нико знао,-а још мање за наше састанко за твоју искреност и поверење, за моје песме и радости, за наше пријатељство .. . А ни ти — за моју љубав. Око тебе твојо пријатељице, пред којима не смем плакати; твоји родитељи, пред којима се не смем појавити; а даље свет, који смо увек мрзели. Ја идем последњи, очајно, немо, блед и болестан... Твоја богата рођака, коју си најгоре мрзела, прилази ми, насмејана, да је забављам путем.... Блад. Станимирови^

У лица К гаља М илана I (1908. г.)

Чује се клетва ко кз даљине.

(У{з Змајовинкх „Снохваткца")

летва се чује ко из даљине, Само је Томка чује из близа, Из два га гроба једног до другог, Куне је Милош, куне Станоје: «Лепо ти лице красте објеле, Обе ти с' руке убогаљиле, Црно ти срце гује обвиле, Што си нас до два брата свадила, Што си нас оба у гроб гурнула, С оба с' титрала, оба варала !» •— Кад су јој красте лице објеле, Кад јој се руке убогаљише, Када јој срце гује обвише, Томка се тад и сама проклела.

ЗМДЈ

рба шуми жалобно... Гране јој вјетрић нија, Пол^ане пусте ћуте, сетне ко поноћ тија. Само се жагор чује кад хладни ветар пирне ^ И својм хладним крилом у свело лишће дирне. Па тихо плачно сгруји кроз даљне сфере тавне И тужним крене шумом путем прошлости давне; Не као одјек шума заталасаних грана, Већ као јаук душе из гр'јешних, смртних рана. К'о да геније плаче над гробом нада свога, Ил' гробна песма тужи к'о да дозива кога. Душан С. Вукиб