Nova iskra

— 16 —

Одавно већ гдеда он ту иету слику, одавно слуша ту исту мелодију, које се с кратким прекидима и у небројеним нијансама појављују: час је слика блеђа и звуци слабији; час, пак, слика јасна и звуци силии до бесконачиости. Непрекидна игра, сталне чаролије! А човек се непрестано бори, бори се с том несталношћу и пролазношћу, којој не може догледати крај, па је се с тога необично плаши .... А тамо, у једном куту собе, у који човек никако не сме да погледа, опажа се неки иокрет, од кога под шкрипи, као да сгење! Чује се шкрипање, грицкање, пужење, цео се под колеба и тресе, док се човеку лагано коса диже на глави. То беше оно — оно, које свакога часа, свакога дана изнова отпочиње своју страшпу игру с човеком, уништавајући у њему сву енергију и не допуштајући му ни најмањи отпор, ни један покрет. Из једие рупе измили велики, црн, гадни црв и упути се право човеку. У колико се више ириближује, у толико је гадиији, црњи, у толико већи. И црв мили, мили лагано, али стално, као да прикупља снагу за борбу. Киша иепрекидно сипи... Али слика и она дивна мелодија све већма ишчезавају, у колико се црв већма примиче, а њихово место заузима опај прождрљиви гад а својим шуштањем и шкрипом својом. Гледају се. Ето га код човека и пење се уз њега иолако. Човек скаче са свога места, баца га са себе, газц, кида, али у колико га више кида, у толико онај већим постаје ; у колико га више гази, у толико се јаче онај одупире и изнова покушава сво.је пењањо уз човека. Борба је врло неједнака, те пајзад човек подлеже, малаксава, поглед му се замути - а црв се пење, док не допре до груди, те их ночне нагризати све брже и брже, гњурајући главу све дубље и дубље у њих, док му реп обавија човекову главу, истискујући из ње мисли и уништавајући разлоге. Човек је потпупо клонуо, лишеи слободне воље, бесвестан, окован. Она стара, лепа слика у брзо се разлије у таму, а на њено место долази друга, коју човек неће да види и ако је приморан да је гледа; исго тако нестаје и мелодије са свим, а чује се само неки врло, врло слаб дах То траје тако, док се црв потпуно не засити, те склизне са човека, који тек тада опет сме дићи главу, те гледати оно, што му се донада и прислушкивати звуке без ко.јих не може да живи. По ново је умирен, присебан и евестан стварности. Киша непрестано сиии, али је много видније у соби. . . П. В. Мијатови! . . Рецепт У век, кад год би се пео но широким степеницама, засгртим покривачима, и стигао на други спрат, иогледао би дашчицу, приковану на вратима, и нрочитао: Доктор Ана Михаиловна Проскуратова.

Он је ту нознавао, увек је уживао гледајући њено младо, лепо и свеже лишце. Као суседи, дабоме, често су се сасвим случајно сусретали, и нехотице добацујући једно другом погледе пуне милоште и блаженства. До тог доба здрав и снажан, поче куњати сваког дана све више и више. Патећи од силног нервног растројства, ночео је осећати и јаче ударце свог срца. Најзад се, тако болестан, реши да оде свом доктору суседи и да у њега потражи савета. Она га је примила како се обично болесници примају. Ослушала га је и прегледала, али ие нађе никакве бодести, те му само препоручи да се не узбуђује, и даде му некакав невини лек. — Али ништа не поможе. Он је све чешће и чешће долазио доктору, а она му је увек давала иове рецеите. И поред тога, болесник се сваким даном осећао све горе и горе. — Кад једном с пролећа ноново дође за савет, докторка му, са несташним руменилом на образима, рече: „Сад ћу вам написати последњи рецепт. Ако ни то не помогне, онда ватпој болости нема лека." — Рекавши то, даде му записак. Преплашени болесник отрча на улицу и, отворив заиисак, прочита: „Разговарајте са мојом мајком. Д-р Ана Проскуратова." Овај је лек одлично утицао на бодесника. Сад је здрав и снажан као пре, а уз то и — срећан муж. с руског С, Последњи пут Волели су једно друго како се умеју волети само млада зрца која још од нрвог састанка горе једним истим пламеном. И тако, једног дана месеца августа, Иван Васиљеви}1 Корочкин, после дуге борбе, ступи у дом родитеља своје Вјерочке да је проси. Са најдопшом надом у грудма уђе у тај дом, али сурова родитељска воља поруши све његове сдатке снове, јер је непријатно, одважно не бидо одговор његовој нрошевини. Узалуд се, горко плачући, бацала Вјерочка пред ноге очеве, узалуд се Иван Васиљевић клео и зарицао да ће свршити са својим животом, који без Вјерочке нема никакве вредности, — воља се родитељска није умилостивида. Јадна девојка! Јадни Иван Васиљевић ! „Не, боље је умрети!" — звонило је у њиховим срцима. Разумедоше се; довољан је за то био пуно изразни стисак руку. — Никада више, никада ме не ћеш видети! зајеца Иван Васиљевић и оде из дома. Време је на нољу било ужасно. Киша је лила као из кабла. Несрећна Вјерочка, немајући снаге да се дигне, лежала је на дивану, спустивши главу на јастук. Изгледаше јој, да ће јој срце, сваког часа, у комаде прснути. У један мах, није било нрогало ни пет минута, куцање у врата иагони је да придигне главу. Врата се по-