Nova iskra

— 80 —

— Допада вам со? унита је Хивра. — Чудно лице! Чудио лице! — одговори Марија Владимировна. Хивра јо погледа мило. За овај суд опростила јо учитољици све што је дређе било. — А ви је, госпођице, гледајте још. Еадгод је човек поглода, осети као да је у рају! . . . Зинаида. Петровна намешташе свој шешир. У попе је заказано посело, где ће бити спахија и још пекоји од сеоске аристокрације. — Зар ти нећеш? А како су молили! упита своју кћор. Маничка одби покретом главе, и Зинаида Петровна одмах је знала да је узалудно више наваљивати — неће се преломити. За то се погледа у огледалце и пађе да јој шешир добро пристаје према лицу. Хивра је горела од нестрпљења да прича Мари.ји Владимировној о нређашњој учитељици. Овој потиуно усамљеној жени коју је судбина довела амо из далеког краја (њен је завичај тамо негде на Дону), није било веће иа-

Над равним гробом врба, спустивши тужно гране, Побожно, тијо шуми и зрачни таласи хује; За лишћем јејина хуче и стреса крилима тешким, А кроз тишину тупу ко да се јецање чује...

сладе него да прича о оној која со нрема њој држала срдачно и називала је другарицом. — Ето, исто као и лице, била је и њозина душа сасвим анђелска! — промуца Хивра. — Роците ми, Хивра, да ли се ико распитивао о њој после њезине смрти? — упита Маничка. — Нико! И тако све што је било њено, није сада ничије.. . Бог би их знао! И руво, и посуђе, и књиге, и разне хартије... Пун сто хартија! .. . Често је у воче седела, голубица, и писала, писала ... Питаш је: шта то пишете, Елаудија Антоновиа? То, вели, своје мисли записујем. Еолико је хартије исписала! Ево, погледајте! Хивра извуче Фиоку из стола, и извади из њо дебели свезак, па га даде Манички. „Мој живот, моје мисли и осећаји" било је написамо на првој страници. Маничка привуче свећу, налакти со обома рукама на сто и жудно со нредадо читању. Хивра постоја неколико тренутака, па онда, пе желећи да смета тако великој ствари као што је читаље хартија њезина „анђола", на прстима пође и уђо у своју избу. —

Забачен, прогнан из крила целога покоја људског Почива човјек ту . . . За њ нема сућугне сузе Да спомен прелије његов молитвом љубави чисте, Јер против воље божанске он живот сопствени узе . . .

(ИАСТАВИМ ов)

Усамљен гров

а раскрсници пустој, гдје вјетар завија хучно И свија стољетна стабла и ломи суварке црне, Диже се камени знак ... У ноћно стишано доба Ријетко која душа људска овамо сврне.

Нек жижак од сада тиња и мирис тамјанов гори Над гробом забитним овим .. . Мичи се варљива сјени Заблуда људских! У твоме погубном крилу Презрен је љубави глас и олтар истина њени'. . . Загреб, 1903. Душан С. Еукиб