Nova iskra

81 —

јУ1анасткр Сопоћани

(кз путикх вглежака)

осле путовања чувеног руског етногра®а и историка А. ХиљФердинга, мисдим да сам први од путника, што се нешто јаче интересују српским старинама, посетио манастир Оопокаке, на извору Рашке, једну између најзнамеиитијих задужбина старих српскнх краљева. Оамо срећноме стицају прилика могу захвалити што ми није ускраћено то задовољство да видим, снимим и разгледам ову српску старину, до које и околни православни становници ретко кад да могу допрети. Тамо су Турци толико дивљачни и разуздани да би сваки онај путник доста ризиковао који би се упутио Сопоћанима од Пазара, без пратње од заптија. Моје пак путовање у Оопоћане десило се нреклањске године, баш онда кад је био изаслат царски комесар Шемси-Паша да у санцаку сгиша анархију, која је овај пут иешто јаче потресала и веће размере заузимала. Једино захваљујући овоме енергичном човеку, који је с необичном снагом и умешношћу убрзо стишао нереде а успоставио ред и мир, могао сам мирно, без икаква страха, чак и без заптија отићи где сам желео. Манастир Сопоћани је далеко три часа од Новог Пазара и пут води непрестано уз реку Рашку до њеиог изворишта. Еренуо сам ,још са неколицином Пазараца, од ко.јих су само двојица раније били у Сопоћанима, а остали, и ако су сво.ј век провели у Пазару, далеко три часа од Сопоћана, ипак нису могли улучити згоду да их обиђу. У пола пута, долином Рашке, онде где она залази између кршевитих брда, развија јој се и мало проширује долина у корутнну. По њој су свуда разбацане стене, остаци зидина и тесаног камена. Пазарци ово место зову Стари Пазар или Пазариште. ХиљФердинг бележн како .је чуо од народа да је тај Стари Пазар припадао Рељи Крилатици, и да је још давно пре турског времена иа чудноват начин разрушен: „Речица Рашка одједанпут се зауставила као зид, при улазу у долину Пазаришта, и онда расла све више у висину па одједаниут грунула нанред и слистила град са лица земље" (СобранГе сочиненш А. ХилБФердинга, томђ третш, Босшл, Герцеговина и Стараа Сербиа стр. 100.). ХиљФердинг мисли да ће ово бити остаци старога српског града Раса ; али према његовој величини и положају који је заузимао, не бих рекао да је ту могло бити каквог повећег насеља, нарочито сгара српска пресгоница Рас. Пре би јој се могло тражити место негде у долини данашњег Новопазарског поља, где је и нрирода положаја кудпкамо подеснија за то а туда је и друм Дубровачки пролазио. Пуг даље уз Рашку иде између кречњачких брда која су нрилично ношумл,ена. И код самога изворишта

Рашке, 10—15 минута далеко, у ванредно романтичној долини, склонљеној од огранака Суве Горе и Јасенице, указу.ју се, на први ноглед у долину, развалине манастира Оопоћана. Оа сво.јим обрушеним кубетом, зидовима и звонаром, не изгледа вам да су то рујине каквог манастира, него рујине античког усамљеног замка, за који се тражио овако згодан природни заклон. Нисам у близо разгледао манастир Ђурђеве Отубове, одмах до Пазара, јер је ту сад војна турска барутана, али колико се могло издалека видети, не изгледа ми тачна Хиљ®ердингова примедба да им је план сасвим сличан ономе од Оопоћана. Овакојако је слог код Сопоћана и хармоничнији и лепши; у осталом Оопоћани су и много доцније зидани, кад је и вештина архитектонска код Орба морала бити већа. Нггје ни целокупан изглед цркве облпка крста као што бележи ХиљФердинг, него потпуно облика лађе, што се и из приложене слике види, а тога је облика само унутрашњост праве цркве, кад јој се одузму припрате са стране. Изглед ма каквих усамљегшх рушевина изазива у човеку некака тужна осећања, осећања непостојаности, смрти, ииигтавила светског; али кад смо иоред рушевина које сећају на давну прошлост срггску и јасни су сведоци некадашње јаке културне снаге српске у крајевима где данас једва тиња српски живот, онда нам се нехотице појачавају та осећања туге. Обузима нас некакав необјашњен бол, осећамо тегпку неггравичност у светској историји. Вашто овако да буде а не другачије? Па ми да смо мирно наставили свој културни живот, онде где смо стали, данас би извесио високо, високо стајали. А гле сад, око тих наших усггомена: нустоши, дивљагатва, људске понижености. На 33 или 34 године пре мога доласка у Оопоћане, ХиљФердинг бележи да су готово целокупни и могли би се лако оправити. Овај иначе врло паметни и смишљепи човек, веровао је да ће скоро доћи време кад ће се оправка моћи учинити. Он у оггште, у својим путописима кроз Босну, Херцеговину и Отару Орбију, радо сања и идеалигие о скорим добрим даиима. Али ето је прошло 34 година, наде му се још не испунииге и ја затекох Сопоћане већ јако занугптене и обрушеие. Из далека још и изгледају којекако и човек би се преварио да не би много оправке требало; међу тим кад се приближите, видите да би им сад ма како вештачка оправка тешко могла помоћи, а од конака манастирских једва да се трагови могу наћи између коприве и жбуња. И на овако обрушену цркву довољно је бацити један ноглед па да човек закључи: да је била дивног архитектонског слога. Не вели народ узалуд да су се одликовали: по богасгву Натријаршија, но величини Дечани али по леаоти Оопоћани. Штета је што се слабо разумем у архитектонској вештини, те нисам кадар зналачки описати