Nova iskra

— 86 —

— Изгеда ми да сам оиако болестан — узвикну — кад ти, свештениче, узимаш слободу да ми иружаш савете! Умукни и изврши што наредих. Вар не знаш, да је жив мој тридесетогодишњи унук и ирестолонаследник, Хорус; Египат пак мора имати таквог владаоца који је кадар узјахати коња и дићи јатаган. Свештеник уздрхталом руком пружи Фараону судбоносни лек, а Рамза га попи као оно жедан чашу воде. За тим позва к себи најчувеиијег асгролога из Феба и нареди му да искрено каже, шта* сад предсказују звезде. — Сатурно се саставио са Меседом — одговори мудрац, — то значи смрт неког члана твоје династије, Рамзо. Рђаво си урадио, што си данас попио овај лек, јер не знаш како су бедни људски смерови према пресудама које на пебу исписује Роспод Оаваот. — Па то је природно — одговори Рамза. Звезде објављују моју смрт. А кад ће то да се деси ? — Пре сунчева рођаја, о Рамзо! Или ћеш остати здрав, као носорог, или твој свети прстен наћи ће се иа Хорусовој руци. — Одведите Хоруса — рече Рамза тихим гласом, издишући, —- у Фараонску салу; нека тамо чека на моје последње речи и на мој прстен да не би било никаква нрекида. Заплака се Хорус због блиске дедине смрти, јер беше болећива срца. Али пошто у управљању земљом није смело да буде пи иајмањег прекида, крену се у Фараонску салу, опкољен безбројном масом слугу и дворана. Седе на доксат, чије се степенице, од финог мрамора, снуштаху доле, чак до реке; и савладан неодређеним осећајима туге посматраше околину. Баш у овај мах, месец, поред кога светлуцаше злокобна звезда Сатурно, позлати тихе Нилске воде; ио дубравама и вртовима оцрташе се сенке дивовских пирамида, а на неколико миља около осветли целу долину. И ма да беше већ иозна ноћ, у палатама и у колибама гораху лампе, а становништво изашло из кућа под отворено небо. По Нилу нловљаху безбројни чамци, као у празничне дане; у палмовим шумама, на обалама, по трговима, на улицама и поред Рамзове палате таласаше се безбројпа светина. У нркос свему томе, владаше така тишина да чак до самог Хоруса допираше шугатање водене трске и жалосно урликање хијена што тражаху свој нлен. — Зашто се скупља свет? — упита Хорус једног од дворана, указујући неизаерну множину људских гла-ва. — Хоће, господару, да поздраве у теби новог ®араона, и да чују из твојих уста сва доброчинства којима ћеш их обдарити. У овом тренутку кнежевим срцем — први пут у његову веку — овлада понос величине, као што иадошло море удара о брегове стрмените обале. — А шта значе оне светиљке тамо? — ииташе даље Хорус.

— Свештеници одоше гробу матере твоје ЗоФоре, да пренесу њене моћи у Фараоиске катакомбе. У Хорусову се срцу на ново пробуди неизмерна жалост за мајком, чији су смртни остаци, због њезина милосрђа а по налогу свирепог Рамзе, погребеии међу робовима. — Чујем рзање коња — рече Хорус, прислушкујући, — ко лп се на нут спрема у ово глуво доба ноћи ?.. — Кавцелар, господару, наредио да се спреме гласници по твога учитеља Јетрона. Хорус уздахну, сећајући се свог драгог иријатеља; Рамза га. отера из земље, што је напајао престолонаследникову душу мржњом према ратовима а милосрђем према угњетеиом народу. — А оиа светиљка иза Нила? — Оном светиљком, о Хорусе. — рече дворанин — поздравља те из маиастирске тамнице твоја верна Вереника. Архипастир је испратио већ по њу Фараонски чамац. Док засветлуца на твојој руци свети прстен шараона, отвориће се широм манастирске двери, а она ће ти се вратити пуна чежње и љубави. Чувши такве речи, Хорус не питаше више ни за шта; умукну и покри лице рукама. Од једаред цикну од љутог бола. — Шта ти је, о Хорусе ?! — Чела ме уједе у ногу — одговори кнез, блед као криа. При бледој зелеикастој месечевој светлости слуга обазриво прегледаше, киежеву ногу. — Захвали Озирису — рече — што то није паук, чији је ујед смртоносан у ноћно доба. 0! како су бедне и ништавне људске иаде према неумитиим нресудама Божјим !.. У том тренутку уђе главии војсковођ и, поклонив се Хорусу, прозбори: — Велики Рамза, осећајући да му се већ кочи тело, посла ме к теби с овом заиовешћу. — „Иди Хорусу, јер мене већ нестаје на свету, и извршуј његову вољу као што си испуњавао моју." „И ако ти заповеди да Рорњи Египат предаш Етијопљанима, или да се закључи братско примирје с овим иашим душманима, — изврши чии спазиш мој прстен на његовој руци, јер кроз владарева уста проговара бесмртни Озирис". — Но ћу да предам Египат Етијопљанима, — рече кнез, — али ћу закључити мир, јер жалим крви свога народа. Спреми одиах едикат и држи у припреми коњанике. Нека полете на југ, па нека однесу милост Етијоиљанима. И напиши још одмах и други едикат по коме се сад, па до века, не сме кидати језик ни једном од заробљеника који се буду затекли на ратном пољу. Тако рекох. — Вођ паде ничице, повуче се, па поче писати заповести; кнез нак нареди свом доглавнику, да опет промотри рану која га је ужасно болела. — Нога ти је мало отечена, Хорусе! рече забринути доглавник. Да ужаса ако би те ујео паук место