Nova iskra

- 89 —

ЈГомажкте један другог — ^атеппаав хЈедан човек путоваше по брдима па дође на једно место, где се велпка стена екотрљала и пут сасвим закрчила. Осим тога пута пе беше другог излаза ни с деене ни с леве стране. Човек, видећи да пе може пут продужити, покушаваше да покрене стену да би могао проћи; али се умори од тог рада и сва његова напрезања беху узалудна. Видећи то, он седе пун жалости и рече: „Шта ће бити од мене кад насгупи ноћ и затече ме у овој самоћи, без хране, склоништа и без икакве одбране, у часу, када дивље животиње излазе да траже своје жртве ?" И како беше задубљен у мисли, наиђе и други путник, и пошто је радио као и онај први, и увидео да је немоћан да покрене стену, седе и ћутке саже главу. После њега дођоше више њих, и ни један не могаше покреиути стену, и њихов страх биваше све већи. Најзад један од њих рече остадима: „Браћо моја, молимо се оцу на небу, можда ће се сажалити на нас у овој невољи." И они га послушаше, и мољаху се Богу. Еад беху свршили молитву, онај који је казао: „Молимо се Богу," рече: „Браћо моја, оно што ни један од нас није могао сам учинити, можда ћемо сви ми скупа моћи." И сви се дигоше, па скупа гураху стену коју на послетку и кренуше. И тако путници продужише пут свој... Путник то је човек; пут, то је живот; стена, то су невоље које човек сусреће на сваком кораку у животу. Ни један човек не би могао сам отклонити стену, али Бог је наредио, те се свакад у путу помажу они који заједнички путују. С ФРАНЦУСКОГ ЈЗ ЗУБИЦД. Ј. X. Сусрет (ЈТ. р е м е р) 1 Ј [утем иде јадан, немоћан старац . . . Дубоко се погнуо као да носи на плећима какав тежак терет. Очи су му усахле и мртве; живот се у њима угасио, још само последња искрица дршћући тиња и плашљиво поглбда смрт . . . А напољу пролеће. Овеже зеленило обукло земљу на све стране, ваздух пун сунчаних зрака и шевина клицања, а поред пута вијају се од цвета до цвета два лептирка... Пролеће се сажали на јадног, немоћног старца. Посла му ноздрав: један весео дечко претрча иоље и придружи му се... Поверљиво га узе за руку, поче крај њега скакутати и ћератати. Детиње ћеретање! Причао му је о својим родитељима, браћи и сестрицама, о својој игри, своме учењу: да, о Ускрсу пошао је у школу, па већ зна целуазбуку на намет!. . .

Тупо и без учешћа корачао је старац. У сво.јој зловољној старачко.ј себичности и не чује шта му пратилац говори. Тај свет је тако удаљен од њега, та.ј пут ,је и сувише далек за његове уморне ноге. „Та зар ме не позиајеш?" уиита дете у једанпут, и плашљиво испитујући погледа старца. — „Вар ме не нознајеш?" Старац управи своје мртве очи на дечка. Дуг, језив тренутак — па тужно заврте главом . . . Дечко оста на путу, и тихо јецајући, гледаиге за старцем који је опет сам полако продужио иут . . . Јадни старче! Пролеће ти је иослало младост твоју — ти је ииси познао . . . Љ. С. Л. Стара зделкца (ЈГ. ремер) М мати има јодну стару зделицу; она је врло трошна, преиукла на више места. „Начет суд најдуже траје!" говорила је често моја мати, а у себи је нроклињала стару зделицу: радо би је новом заменила! . . . Али се не разби та стара зделица, као да је са претрпљеиих несрећа нрекаљена. Ма како непажљиво с њоме поступали — све издржи. Оамо се старим пукотинама но која нова дода. * * * Јадно људско срце! И ти можеш бити старо и слабо и од бола нанукло, али нећеш препући. — „Начет суд најдуже траје!" . . . А како се често жели у часовима туге и очаја да можеш прспути као стакло, да се најзад мира и покоја нађе... Ти не нрепукнеш — ие, само се старо.ј рани нова додаје! .. . Љ. С. Л. )\нђео У[сткне (Дегенда од рајнхарда фолкера) О летео на земљу анђео Истине. „Хоћу да усрећим људе!" мислио је у срцу, и његово строго лице сијаше илеменитим огњем. Дође у неку стару варошицу са сурим доксатима и забатима, по чијим тајанственим кутовима лепршаху ласте јатомице. Под липама тихо жуберкаше врело; на исквареиој калдрми сеђаху деца, сабијена једно уз друго, са зажареним образима, и разгледаху дивотну књигу са сликама, своју књигу бајака, коју им беше донео Исус Христос о Божићиим Призницима. — „Дажи, голе лажи!" рећи ће анђео презриво. Њихна радост би и прође! У оближњем месту, баш тада, беше годишњи трг. Неко момче, убоги ђаво, добивши на лутрији леп ланчић