Nova iskra

— 91 —

ваЈшшца ложи крај једног широког фјорда, а у блиаини су јој и величанетвене горе; сем тога је и живот у њој врло пријатан. Из те веселе вароши дође седамааестогодишљи Вјернсои у Кристијанију где стуни у упиворзитет. То је било баш у оно доба, када се норманска свест у Норвешкој најјаче будила; доба силие борбе за народиу културу; доба, у коме се норвешки језик, благодарећи труду Ивара Азена и Асмунда Виња, почео чистити и развијати, када се Ајлерт Сунд и Оле Виг нотрудише, да својим земљадима створе слику чисте норвешке културе, а то беше нарочито оно доба, када Норвежани Асбјернсен и Мон, помоћу мита и народних кАжа подигоше у народу свест о отаџбини и његовој народности. Ето, у те је струје заиао и овај генијални младић, у коме је још из детињства врела жеља, да некоме зановеда, да буде нечији вођ. Поред ових чисто норвешких струја, заинтересоваше га јако и учења Грунтвигова, човека који је необично знао утицати на народ, а упростивши хришћанску науку и распростирући дубок оптимизам, којим је сузбијан суморни норвешки пиетизам, као и својим силним северњачким одушевљењем, он је учинио необично јак утисак и на осетљиву душу Бјернсонову. Данас се више не може довољно оценити, колико је храбрости било у оном издавању Бјернсонових нрвенчадп: „Приповедака са села." Никад то странац неће ни моћи оценити, јер он не може разумети оно изнепађење које је обладало Норвешцима, када Бјернсон у својим прииоветкама. употреби сгил народних бајака и говор из витешког доба. „И тај стил, ко.ји је у древно доба важио као једини облик нричања о убиствима, паљевинама, разбојништвима, пустоловинама и другпм суровим делима подмладио се овде, подижући чисто вредност овим иднлама, овим причама о љубави мгадих норвешких сељака." (Брандес). Ову вредност његових новела апсолутно није у стању странац да осети. У њима нема ничег извештачоног, ничег учеиог, ту нема преучених еалонских јунака, нити сентиметалног преузношења иримитивне културе на рачун више. У њима природа не служи само за декорацију, нити су сељачка одела позоришни костими. Али, као год што је Бјерисон далеко од преузнашања и театралности, исто је тако далеко и од суровог натурализма. Он се не плаши простог и прљавог, ако никако не може да не избегне, али их он нарочито не тражи, нити их слика ишроким потезима у свима могућиим бојама које сгварност пружа. Он је увек истипит и природан, никада, пак, натуралистичан или веристичан. Нарочиту драж даје овим новелама из сеоског живота, између којих је најбоља „Оииеве Солбакен," оно чисто човештво; а сем тога и она јасна и права народна боја, која Норвежане привлачи због сродносги, нас странце пак, због тога, што не можемо довољно да је појмимо. А овде је сад иајзгодиије место да приметимо, да је Бјернсон, чија је лирска жица у првој периоди његова рада била врло јака, дао Норвежанима и њихову народну химну. „Ја, VI еМег ЛеНе 1ади1е1" — „да, ми волимо ову земљу," — то је мисао која се, будући у исго доба иеповест и завет, ношена силним акордима лепе мелодије вије к небу са сваког, ма и најмањег места, где се више Норвежана састало. И ми странци видимо тада од једном својим духовним очима ту земљу, како се нред нама нодиже; видимо оно нагорено лице њених грдних стена и обала и видимо оне „хиљаде домова", растурене мајуре

који се на уској обали ретко кад састају у веће оиштине. И онет се хори песма, као обновљен завет: „Волимо је, волимо је"... али се при том спушта наш поглед и у прошлост, а сећајући се ње, осећамо да смо тим људима још ближи. После „Сипеве Солбакен" дошле су прве већо новеле „Арие" (1858) и „Весељак" (1859|вО), чија вредност не изостаје иза вредности прве новеле. Кад је доцније богатији искуетвом, али већ у годинама и далеко од отаџбине, још у два маха покушао своју срећу са већим новелама из сеоског живота, те написао „Рибарку" (1867Ј68) и „Сватовца" (1872) већ се опажало како со туђи ноки звуци измешаше еа пређашњом чистом мелодијом; немир и извештаченост већ су ту. Још револуционарнијим, но у својим приповеткама еа села, јавља се млади Бјернсон у својим првим драмама. Првонче његово „Између битака", та мала драма, ставила је била себи у задатак да изнесе живот који је био само у бајкама. Али су у томе још већи успех показале драме „Хулда" и трилогија „Краљ Сигурд". У њима није хтео ништа улепшавати, није хтео од оних сурових, обесних и иеверних витезова, каквим их предање представљаше, да створи идеалне типове из неког старог доброг доба, већ их је изнео онако, како је највероватније да су изгледали у етварности. Ну, ако критички расмотримо историјске драме Бјернсонове, видећемо, да је и његов положај према прошлости доста романгичан, као што је и Грунтвиг у томе смиелу био романтичар, што се нрошлости није приближавао просто у тој намери, да је иозна, већ јо чае с извесном чежњом, час моралишући износио њену слику пред своје савременике; а у том ,је правцу, и ако босвесно, и Бјернсон нисао своје драме. Као увек, тако је и овде, опет у нрвоме реду, био васпитач свога народа, што, наравно, не искључује могућност, да у своје драме уноси и много личнога, а то је нарочито случај у дивној трилогији „Краљ Сигурд", коју тек треба разумети. У тим првим драмама његовим већ ее опажа нарочита склоност да црта Фине карактере, коју ћемо склоност у његовим доцнијим драмама и новелама чегаће сретати. У својој двадесет иетој години постаде Бјернсон, после ]Ибзена, управитељ нозоришта у Бергену, старој и живој нриморској вароши. Овде ћемо само узгред приметити, да не знамо, да ли пиетет или што друго уздржава добру варош Берген, да не сруши ону стару, рђаво обојену кошару, којом су некад управљала ова два народна великана; странац, улазећи у ову лепу и богату варош, мора с чуђењел застати пред позориштом и занитати се: зашто ли се ово богато грађансгво задовољава тако неугледном зградом, сазиданом од дрвета?... Бјернсон је само до 1859. год. остао уиравитељ позоришта и нама еада још није могућно да знамо, у коликој је мери тај његов позив утицао на драматску његову продуктивност. Исто нам тако није познато ни то, каквим је поводом дошао на идеју, да пише ; ,Марију Стјуартову" и „Младенце" : прва се појавила 1864., а друга годину дана доцније. Обе се веома разлику.ју од његових пређашњих драма, али су ипак важан докуменат о његову развијању. Са свим је правилно, што неки указују на сродност пуританских Скота и протестанских Норвежана, да би тиме објаснили унутарњи развој, који је Бјернсон морао учинити, да би нам могао изнеги ово еа свим савремене невраетеиике, који у историји са свим другчије изгледају. Прва се драма на севору веома допала,