Nova iskra

— 120 —

Хивра је и гледала и говорила нежно. Ове што се тицало покојнице, необично је нотресало и омекшавало њено већ и без тога подашно старо срце. Маничка склони у сграну свезак и протрља очи у којима се опажаше клонулост од умора. Хтеде одахнути, па, нека баш буде, и један чај попити. „Мала егоискиња" већ је подобро осетила љубопитство; али уверење да јој свбске нико неће узети и да је даље читање у њеној власти, допустише јој да не хита. Уз то јој је и Хивра била са свим нова са таквим изразом, те јој се прохте да чује шта ће говорити, и да види како ће се понашати. — Па добро, донеси, Хивра! — рече јој. Хивра се брзо увуче у избу, позабави се у њој тренут два ли, и идући на прсге уђе у собу, као да се бојала да ће, лупајући ногама, разгонити утиске за њу светога писања Елаудије Антоновне. Метну пред Маничку послужавник на којем је била чаша са чајем, кутијица са шећером, земичка и мало масла. — Доносим вам, госпођице, све спремљено, да се не би ви дуго мајали ?... Ово ми је масло Килина донела!... — Која Килина? — Килина Вороњенкова... Та она.. . што сте је отерали .. . што је са ћерком... Донела масла па каже: Нека је, вели, умекша, јер је, 'прости ме Боже, оштра и... И ако се Маничка старала да остане озбиљна, није се могла уздржати од смеха. — Дакле хоће моју оштрину маслом да омекша? упита смешећи се. — А да како ? Зар је њојзи, вели, тако тешко да мојој кћери каже реч две? А девојка би је послушала, јест, јест, можда би послушала.. . Девојка је — па, дабоме, глупа! Кад јој проста жена говори, не слуша је као ни матер своју; а кад је ко у шеширу, па уз то и учитељица, — онда је сасвим друкчије. — А у чему је ствар! Ја нисам ништа разумела. — Девојка јој ее познала с неким неупутним младићем ... А јавила се једна друга добра прилика ... Па је треба уразумети, глупачу једну!.. . Младић је тај неће узети, јер је одвратник и бесавесник ... Није само једну девојку упропасгио ... За то треба рећи девојци: уразумеј се, глупачо и . .. ништа више! Треба је обавестити, дакле. — И послушаће? — Охо! Без икакве сумње. Клаудију Антоновну, покојницу, сви су елушали. Дешавало се да еамо погледа човека у лице својим анђеоским очима и каже ма какву добру реч, па одмах задрхти душа у тога човека и он се покаје. Колико је она њих на тај начин извела на прави пут! Верујте, госнођице: Отеван Залеско био је такав древни пијаница и насртљивац, а чим га је она једанпут-двапут саветовала — ни онај човек ни Воже дај, покајао се и сад пића ни да окуси!.. . Чудна ствар! Манички је сад изгледало необјашњено, зашто је онда била онако оштра према Килини Вороњен-

ковој. Отвар је тако проста, обична и ничега у њој нема што би је могло увредити. А како се била наљугила и развикала! Оад се према св'ему томе понаша куд и камо блаже, и кад би јој овог часа дошла Килина са својом „кравом швапском", као што је назвала своју кћер, Маничка би, сумњо нема, испунила молбу њену. „Да ли то доиста није масло омекшало душу моју?" — помисли осмехујући се. — Хтела бих да вас о нечем упитам, госпођице, промуца Хивра својим пређашњим гласом. — 0 чему? упита Маничка. — 0 писању Клаудије Антоновне: мора бити да је веома занимљиво? — Веома! Веома! То је била занимљива личност!... — Ах, доиста! Каква је то личност била, Господе, каква личност! А мора бити да је и паметно иаписано, а ? — Да, није глупо. — Таман! Она је била тако паметна! Била је то мудрац-девојка, нрави мудрац!... Али муке моје — не умем читати писано!... А Клаудија Антоновна научила ме да читам штампано. Већ је у постељи лежала, мученица, па јој било досадно, те ме је тако учила... За писано није успела, јер умре голубице моја! ... А ја ништа друго не бих ни радила, него бпх само читала што је она нанисала!. .. Да вам налијем, госпођице, још једну чашу . .. Донесе још једну чашу чаја и додаде: Е де, склонићу се, да вам не сметам, госпођице! Читајте само, читајте! — и уђе у своју избу. Маничка привуче к себи свезак и настави читање: „После тога саопштења уђем у своју собу, легнем на постељу окренута лицем таваници и, стиснувши зубе и намрштивши чело, гледала сам у таваницу. Орце ми је час снажно ударало час обамирало. Злоба је кипела у мени. Клава весела, увек насмејава, од свију вољена и све волећи — постала је злоћа, и то не у шали, већ онако као што ћете прочитати. Постала сам зла . . . За што? За то што је Лида постала срећнија пре меие. Како? Па то значи, да ја нисам прва. Ја, којој су сви гледали на миг очију, ја — лепотица, општа љубимица, ја — прва у свему и свугде, само не у овом и овде? „Мала, егоискиња" показала се као врло велика и врло зла егоискиња. Оад мислим о томе и видим да је тако. Била сам добра девојка само за то што није било никаква разлога да будем зла. Ове, ама баш све подстицало је мој егоизам; све што је било око мене као да је удружило снаге своје да ми живот учини што нријатнијим. За што да не волим цео свет и да му се не осмехујем, кад свугде и у свему налазим само задовољства? Али, ето, нрво што ме у живац убоде, изведе ме из мирноће, разбесни ме, прво што је учињено за другога а не за мене — разазли ме и разгони моју љубав ! Ја никога не волим. Да, од онога часа када сам то од старамајке дознала, и када сам легла на постељу и гледала у таваницу, — ја нисам више никог волела, јер су сви, то сам