Nova iskra

119 —

„Дању еам се са Лидом и мамом извозила нашим колима. Заборавила сам рећи да смо тада живели у Одеси, где .је красаи булевар са равиим, глатким, асФалтским иодом. Највигае смо волеле да се туда возимо. Точкови не лупају, већ као да клизе по поду застрвеном ћилимима. Ћутимо и посматрамо залив, бродове у вему, заставе, вијање паробродића, и обалу са непрестаном тутњавом од кола, вагона и локомотива, Валив је широк и прелази у море — у широко, без приморја и величанствено море, са ког нам допнре свежина и нека заношљива несхватљивост. Лепо ! Чудновато лепо ! У вече смо у позоришту, или код пријатеља, или су пријатељи код нас. Има их врло много : оФицири, адвокати, чиновници, учитељи. Од реда красни људи, те с њима врло пријатно пролази време, доиста пријатно и ако не весело. Пријатно стога што све пролази без икаква дубљег трага, не осгављајући ништа у души; те када оду или када се вратимо кући, лежем у иостељу и засиим без узбуђености, без мисли. ./1ида дуго, врло дуго чита у иостељи који од својих дебелих романа, и поиекад устаје изјутра бледа и црвених очију; а ја ништа не читам и увек устајем румена и веселих очију. Ја не волим узбуђења, ни пријатна ни тегака. Зашто? 0, како је пријатно ашвети, а не осећати да ли ти срце у грудима бије или не. А ипак бије. „Све о чему овде говорим — било је, али га је после и нестало. 0 томе ћу причати после, а сад ћу само толико рећи, да су сви мислили: да је сво по старом чак и онда кад је тога нестало. Изгледало је да је Клава остала непромењена; јер је у Клаве био таленат о којем нико ни слутио није: она се претварала, и те како уметнички претварала. Клава је осетила да и она има срце. И ако јој то није било по вољи, ипак се понагаала као да га бага никако не осећа. „7 нагаој кући јавио се нов човек. Долазио је већ трипут, и ја сам приметила да је отац с њим љубазнији него ли с осталима. Не кажем да је отац око њега облетао или да се ма чим понижавао, — не, то отац никада не би урадио; али је он био центар свега гато се догађало у нагаој кући. Говоре о чему било, препиру се, а отац се неизоставно окрене њему, макар он био заузет чим другим: „— Како ви о томе мислите, кнеже? „Буде ма гата у кући, рецимо: старамајци се поново .јави ревматизам, — отац прво њему саопгати; као да се он, без икакве сумње, интересује о нашим породичним нриликама. Одликују га и отац и мати; па чак и сгарамајка, кадгод би иреко дана дошао у носету, ноказивала би му оне кружиће и питала: „— Како вам се допада, кнеже? „Он је увек налазио да су врло леии и раскогани. Име му је',било : Александар Сергијевић, а по породици Иоходцев. Имао је око тридесет година, био је стасит, вигаи од средњег раста, плаве, коврчаве косе, лепог, отвореиог, обичног лица, ни врло умног, ни изразитог, али симиатичног. Умео је дивно гледати у очи — право и

значајно; а било је пријатно у његове очи глодати, јер си их могао поематрати без забуие. 7 Одесу није давно догаао, тек пре три месеца. Послали су га као ађутаита неком високом лицу, и он је са великим ионосом, али у исти мах и са необичном простотом носио своје акселбаиде. Играо је мало и некако као немарно, као да се тој слабости подавао једино из љубазности према домаћинима, јер је иначе био далеко од ње. 7 целој његовој појави, у покретима, држању и у начину говора истицала се озбиљност којом се поноси, скромна, сама по себи довољна озбиљиост. „Већ о својој четвртој посети тако је уочљиво претпостављао Љду да је свима по гатошта било очигледно. Играо је само са Лидом; виђајући ее с нама у нозоришту, тако се клањао према нашој ложи, као да се његов поздрав тиче само Лиде; а кад нам је долазио у ложу и доносио слаткише, давао их је само њо.ј. „Једанпут ми рече старамајка: —Знаш ли, Клаво, како је наша Лдда срсћна! Кнез ће се без икакве сумње њом оженити ! „— Како? Је ли се већ изјаснио? — тако брзо упитам да сам се и сама уплашила од свога гласа. Место радости коју је требало да изразим због тако пријатне веети, у мом је гласу одјекнуло изненађење, право изиенађење. „— Не, још се није изјаснио, али нема сумње да неће. „— А ко то може зиати? Ја не разумем . .. „ — Ах, баш си глупо дете! . . . Па дабоме да ти иигата не разумеш . . . Али кад ја то кажем, онда и знам... „Бол у срцу мом био је одговор на ту вест... Ето како сам осетила да и ја имам срце. Али за што сам то осетила?! ..." IX — Госпођице, госпођице! — скоро шапатом проговори Хивра, промоливши кроз врата своје мало, наборано лице. Маничка уздрхта и уплашено подиже главу. Жмирну очима и напрежући се носматраше Фигуру гато је из мрака гледала кроз врата. Удубљена свим својим бићем у причу што се иепредаше пред њом и која баш сада постајаше све занимљивија, прекинута у том неким тајанственим гаапатом, није одмах разумела у чему је етвар, и као да ее изненади кад угледа над собом ниску таваницу, зидове, блиске један другом, који као да се снремаху да је са свих страна угуше, и прости четвороугаони сто и свећу у најпростијем свећњаку. Тек сад угледа Хиврино лицо иснисано самом пажњом и доброчииошћу. Са таквим изразом улази, за време елужбе, црквењак у олтар и у часу, када се свештепик моли, регаава се да му молитву прекине неодложиим иитањем: да ли ће данас бити акатист ? Хиври је, доиста, изгледало, да Маничка чинодејствује читајући рукопис покојне учитељице. — Шта ћете? — не бага љубазно упита Марија Владимировна. — Да донесем чаја? Мој је самовар воћ готов.