Nova iskra

— 237 —

— Нисам дервиш, али ћу да постанем, и паиаз ћу да будем, од чуда .. . Чудо! Чудо ! Чудо ! . . . Толико ли може Турчин да лаже ?! Харамије сина мојега . .. — Мула! Полако, пријатељу! Не треси се! Да плачеш, да кукаш, да ее смејега, да певаш, па ништа. . . Аман, за Алахову љубав, пусти све да кажем . . . Није, каже, џелат; ама кад ти .. . он ће ти платити крвнину. Крвнину понекад плаћа све село где је крв учињена. Је ли ?.. . Овде би требало сав град да плати, Прокупље, ту је крв учињена. Ама Шемси-паша то неће: неће да удара намет на снротињу. Турски репови крв учинили; турска ће глава да плати. А ? Говори сад мула ? Мула сад опет ћути. Гледа скадарског пашу. — Кад си био млад, твоје су ми очи биле књига, писана на арнаугски. Сад ту књигу гледам, а ништа не могу да разберем. Да ли се књига много читала, па се слова поабала; или сам ја толико остарео да ништа не видим ? Мула ћути. — Ти ћутиш, мула, ја ћу да зборим. Селам ти од Шемси-паше: хиљаду лира уместо хиљаду гроша; и конак у Румелији, и један у Анадолији; и чиолук у Тракијн, и један у Македонији; и даје ти сву ергелу из Мире; и даје ти све робље из конака; и даје ти . .. — Аллааа! викну мула колико може, и отури чибук од себе далеко; жар се просу по ћилиму, а он то не гледа, него рашири руке на груди, притисну их, и узе да јечи, да стење; брада му се узе трести, миого; кишом му грунуше сузе ... — Што ти би, мула?! пита паша зачуђено, видев га овако промењена, необична. — Аллааа! нростења мула, а не диже руку с груди. — Да те не прободе? — Прободе ме нож; ударише ме куршуми. Алла'! Алла'! Рана!. .. — Од шта рана, пријатељу? — Оћеш да ти причам једну причу, мој пријатељу? Оћеш да, ме слушаш? — Причај, пријатељу. Слушаћу те од сад па до века. Мула непрестано држи груди, клати се и поче причу полако, тужно, не гледајући у пашу, него у шареи ћилим на поду. — Био један човек, ко зна одавно, у старо вроме, па скривио нешто; а суд нареди..., нареди суд да се ископа рупа, да се тај кривац закопа у њу таман до појаса, и за четрдесет дана, који год мимо њега прође да га каменује. Ископаше рупу, закопаше га онако како је суд наредио; и за тридесет девет дана ту био, ни јео ни пио, и који год је прошао, на њега се каменом бацио (ко великим, ко малим, како је кому срце било), и он жив, нигде ране, само понека модрица! Чујеш, пријатељу?... Кад би четрдесети дан, ето ти једнога; баци се на њега, ама не каменом, него ружом. И види чудо! Груди му се расцепише, на двоје, а из ране иокуља крв као из кладенца вода! .. . Опет пролази свет, али га не каме-

нује, и ако има рока још до мрака. Пролазе људи и чуде се: „Алла'! Алла'! Ко ли га четрдесетог даиа уби, кад за тридесет девет нико ие могаде. И чиме ли га, Алла', удари, кад је рана оволика?" Пролазе људи и мисле; а ето ти је једна жена, па не могаде да прође, но засгаде и пита: „Је лн, Бога ти, чиме те ударише толико?" — „Ружом". „А, шегу тераш. Како може да расцепи груди ружа, кад није могло камење?" — „Камењем ме ударали знанци и непознати; ружом... ири/јатељ". То рече па издахну. Мула ућута, а још се клати и држи груди, још гледа у исту шару ћилима; скадарском се паши узе трести брада, као мало час мули, и ударише му сузе на очи. Почо да се клати као мула, оставив чибук, и говори: — А, пријатељу, јазук! То ли ти је нож, мој говор? То ли су ти куршуми, мојо речн?.. . Није, пријатељу. Нисам мислио да те ударим ии каменом ни ружом; само сам хтео да ти кажем аманет и селам. А ти знаш, мула, мој пријатељу, да за непредат аманет на овом свету дрхте руке; за селам на оном носи се товар од хиљаду ока. Немај срца на мепе! А ово што ти казах, адет је. Ти тај адет знаш како си сазнао за себе. Ва крв или крв или паре; а паша ти селам послао ... — Слушај, иријатељу. Од Шемси-паше си селам мени донео; од мене носи селам Шемси-паши: Да оћу иаре за крв мога сина, ја бих узео онслико колико се узима: хиљаду гроша, ни јаспре више. Ја нисам трговац, нити мога сина крв хеспап, а оп се за ту крв погађа; уместо бакарних грошева, златне ми лире за њу нуди, срам га било! И нуди ми м&л његов, конаци, чиФлуци, ергелу, робље, срам га било! И опет га срам било ! И још једанпут га срам било! загрме мула, пустив груди. Шта су конаци, шта су чиФлуци, шта је ергела! Да ми је са селамом пратио тапију од Стамбола с његовим Сарај-Бурну, где је сарај султаи - Махмудов, с Ат-мејданом, где изгибоше јењичари, са султан-Ахмедовом џамијом, где се чува Санџаги-ШериФ, с Аја-СоФијом, с турбама, с текијама; и тапију од Шама, елмаза Сирије, и тапију од Смирне, челенку Анадолије, ја бих па рекао, срам га било! .. . Они, Стамболије, Турци, иродају и купују живот, тело и душу, и слободу туђу; ми овде у Топлици, под Јастрепцем, јок. А коњ, а во, а, човек — у њих све једно. За једнога роба даду пет стотина гроша, за другога пет хиљада, за трећега петнаесг, као за ата. Ми овде хиљаду гроша како за крв мулина сина, тако за крв последњега сиромаха. Није ли тако добро ? Алла' не праћа по душу богаташа једнога, а по душу сиромаха другога, јок: све један долази . .. Азраил, па Азраил. Тако, пашо, пријатељу. — Е кад је тако, слушај, не срди се, ево . .. И извади из недара кожну кесу, велику, па је стаде дрешити. — ПГга ћеш, пашо? — Хиљаду гроша. — Немој. .. Вежи кесу, па је врати у недра. . . Нећу за мојега сина крв паре да узмем, а оћу Шемси-