Nova iskra

пагау да оставим. Јербо, добро зборига: и Алах за један грех једну казну ... А Шемси-пагаа, змија погана, ако искаш, добио је две: ја сам змији размрскао главу; Фатисултан трупину. Остаде јој читав само реп . .. Нека јој га, нека се заките њим Турци . .. Кад умртви човек нечовека, па и на мртвом пизму тера, пи.је вигае ни он човек. Одавде ако ћу даље, срамота ће у воду да потоне, жалост ће на воду да искочи: сваки ће узети да жали Шемси-пагау. — Тако, тако, пријатељу. — Е, кад је тако, поси му селам: од мене нека нс дрхти његова ханума; син нека му по граду сербез ходи; он, гаетајући се, нека пе преза. Враћам му слободу, то могу; не могу бео образ. Сам га је на комар турио и изгубио. А за каљаво чело и катрањив образ гато му могу ја ?! Сву Топлицу и Ветерницу да исцрпем, па нигата; јер црн, прљав образ није гато прљава аљина... И чуо сам. пагао, да га сад зову Шомси-пагаа „Дангалија". Што ћу му ја. Сам је зарадио то нрезиме, стекао дангу (ожиљак). .. Ха, ха, ха! Што ко чини, све сам себи, и добро и зло. .. Носи му селам, пагао, пријатељу, од мене нека вигае сграха нема. — Беса, мула? — Веса, пагао! — Ејвала, мула, нријатељу! Што Шкодра роди и јунак је и паметно је. Ејвала! И иснушигае пријатељи јога по три чибука једно за друго; и остаде паша као гост мулин три дана и три ноћн: једоше печене кокошке, банице; пигае каву и гаербет и водигае разговор о свачему, о прошлом срећном времену, о јунапггву, и о младости и агаиковању, па со опростигае. Пагаа оде у Лесковац, да однесе пријатељову сину од муле селам, а мула у Топлицу, да каже Арнаутпма е се са Шемси-пагаом измирио. Никад Арнаути, Војњаци, нису гори били. Ерв хтоде пасти, да се покољу мођу собом, јер једни одобравају измирење, други не одобравају. Али и сад мула сиђо с куле, па кроз разјарену руљу, све од једнога до другога, говори им, обавегатава их, моли их да не учине крви, да га не осрамоте сад под старост — бесу је дао ...

Али уместо Шемси-пагаа „Дангалија", примив мулин селам, да пусти сина по граду сербез, оно се негато друго говори. После одласка скадарскога пагае из Леековца, једно јутро, рано, из Лесковца је изигаао дугачак караван: коњићи, магарићи, а камила им предњачи. На магарићима. пуни џакови, на коњићима Арапи, на камили кадуна: јашмак јој све лице сакрио, а очи, плаве као зумбул, преда се гледају. Дуга поворка ова оде пут Врање... — Чији је караван? — Ахмеда туцара (трговца). — Шта носи? — Конопце. — Која је та ханума на камили? — Ло.јле, Лејле-ханум, гааир (песнкк) - девојка. — А Арапи? — Ашици. Сваки има саз под мишком, зар ниси видео ? Од града до града иду, ударају у саз, песме ваде и повају, па дођоше и у нага Лесковац, ама им даде сургун Шемси-пагаа. — Туџар, гааир-девојка и агаици! Конопци и сазови. Хм ! .. . — Истина за чудо; ама . . . — Ама загато је из Шемси-иашина конака, тога дана, ирод зору, на задња врата изнесен некакав грдно дугачак џак, и однет у дућан Ахмеда-туцара, одакле се после караван кренуо? И загато се уочи тога дана скидао у Ахмедовој авлији гар с тенџера ? -— Гар с тенџера . .., не знам, осим за Арапе. . . За џак: Шемси-пагаа је, може бити, послао но гааирдовојци и ашицима ноком своме досту топличких јабука... — Или бад (мод), ако се можо бал у џаку носити; а бал со претворио у дућану Ахмеда туцара у кадуну са зумбул-очима. —- Бићо... Свашта може бити. А Шемси-паша ако је изгубио образ (Вај! Да ме чујо!) није и памет; и зна нричу Јарац и Вук . . . Кад јо оно ударио рогом јарац вука, опростио му вук, али нису вучнћи. (Свршиће се)

Јенералова кћи — Р О [VI Д н написао У[. К ЈГОТЖДО (НАСТАВАК) ећам се ових старамајчиних речи, као да их и ^ ми иснада из руку. Уморила сам се, кашаљ ме сада слушам, те сам их забележила скоро гуши, не могу да пишем. Да ли ћу моћи довршити, да дословце. У томе часу, када ми је то гово- ли ^у доћи до онога часа када ћу имати право да нарила, ја их нисам разумела, али се бејах пишом: „Легла сам ево у постељу са јасним сазнањем дубоко замислила. да ћу умрети ..." ? А шта ће бити ако умрем раније, „Ах, болести моја! Сметаш ми да своју историју П ре него што дођем до тих речи? Није добро. Писаћу испшпем потанко и по реду. Пет минута држала сам перо краће.

238 —