Nova iskra

— 241 —

јој испред очију друга слика: слика радоснога живота у генералову дому ... Дуго је тако размигаљала о Клаудији Антоновној и о себи. — Зар још не спаваш? изненађено упита Зинаида Петровна која се пробуди и подиже главу. Маничка не одговори. Винаида Петровна диже се из постеље, полако приђе кћери и, угледавгаи свезак у њезиним рукама, одмахпу главом. У пуном веровању да се Маничка зачитала па изнонада и заспала, она угаси свећу и врати се у своју постељу. А Маничка је све до зоре размигаљала. XV — Шта ћеш обући, Маничка? Ипак ће бити макар кога . . . Треба се мало удесити . .. Ја, ко гата ради, само вучем ону своју црвену блузу . . . Већ је, мислим, свима додијала. . . Друго нигата и немам. Овај зелепи огртач није никако према моме лицу .. . Крај зелене боје изгледам старија. Говорећи то, Зинаида Петровна стезала је свој мидер и узалуд покугаавала да у огледалу, гато је било пред њом, види потпуну слику целокупне своЈе гаироке појаве. Могла је видети само поједине делове; али целокупни утисак, који је толико желела а који јој бегае необично потребан у том часу, није могла никако изгонити. „Ала је то досадно, гато нисмо могле понети бар и један тримо!" зуцкало је по њеној глави, при чему је сасвим заборављала да је вигае њезине главе и сувигае писка таваница школскога стана. — Причекај, мама, чим добијемо плату за децембар, моћи ћега направити нову блузу, рече Марија Владимировна несумњиво озбиљним гласом. — Шта ти пада на памет? Откуд је то могућпо ? Зар бих .ја то допустила себи? Та ти имага свега два одела. Ово ти није вшпе ни за што, а оно црно... Црно со не може увек носити! За тебе ће бити потребио гатогод шарено, сјајно . . . — 0, не, ја на то и не мислим. Не, не, ја хоћу и тражим да ти приновиш своје тоалете ... А што ће мени? Тегако ће овде бити кога који би се могао загледати у мене. А ако би и било... Ја сам и без тога јога лепа! .. . Зииаида Петровна прекиде за један часак своје мучење око стезања мидера и погледа кћер, као да се хтеде уверити: да ли је ово истина гато говори? — Да, ти си добра! рече јој па, поћутавгаи, додаде: Ако је то озбиљно . .. не бих се љутила да направим што по малоруском укусу .. . знага, на сивој основи гаарене цветиће, од којих је највигае црвених. . . Бадава, ннгата без црвене боје.. . И ако сам јога добро сачувана, ипак се не може без тога, то јест, без чега што подиже... Збиља, Маничка, да ли сам јога младолика? А? Замисли, каже ми онај акцизни пиновник: никада не бих рекао да сте прегали четрдесет; не бих вам дао ни тридесетпет... Да, да, тако је рекао . . . Не верујега?

Маничка је седела у наслоњачи, у својој црној одећи, коју је облачила кад ради у гаколи. Све је до сада читала књигу, одвајајући очи од ње само кад је одговарала, или их није ни одвајала. Али сада спусти књигу у крило и са великом пажњом и љубопитством погледа у матер. Никада јога не надаху јој тако силно у очи недостаци Зинаиде Петровне, — она необичиа дебљина струка, који је због тога изгледао кратак, она храпавост коже на лицу, оне ситне боре око очију, па онај подбрадак... еве се то још јаче исгицало поред њених речи, које су сведочиле да ова жена неће никада признати над собом силу времена .. . — Не, верујем! с једва приметним осмехом одговори Маничка. А тада помисди: „Мати је моја пресрећна жена. Да сам и ,ја проживела још десетак година у пређашњим приликама, можда бих и ја била исто тако срећна." — Ту сасвим остави књигу и мирно пажљивим погледом посматраше како се Зинаида Петровна спрема за успех на носелу код попе. Мидер је већ био стегнут, те се две обле руке почеше занимати косом коју су чешљале и оплеле у курјук, да га одмах укосницама савију и скуие на сред темена. На челу и на слепим очима беху. остављени, као случајно, мали прамени; али гвоздене увијаче беху већ загре.јане на свећи, те уковрчигае ирамене, а када и чешаљ дође у помоћ, добише, опет случајно, грациозии изглед. Перајка за пудер пажљиво је разредила прашак гдегод је то било нотребно. Треба бити праведан, па признати да Зинаида Петровна није употребљавала никакве мазарије, јер је била уверена да мазање квари кожу, па ,је за то и била .јача од те слабости. На глави се по.јави црвена марама; тамно-црвена блуза већ је била на своме месту, све је било како треба: Зинаида Петровна у пуном је ОФекту . . . — Знага ли, гата још не достаје? Моја змијаста гривна . . . А како ми је доликовала! . .. Хтела сам да је ма како сачувам, али ми није погало за руком... Штета! . . . А како би добро догала!. . . Да.. , Хајдемо, Маничка. Хоћега ли узети свој ватерпруФ, а? Данас је прилично топло . . . Нема ни пет корака. Марија Владимировна устаде; Хивра јој с погатовањем донесе ватерпу®. — Како сте лепи, госпођо! — рече Хивра гледајући Зинаиду Петровну: Као ускршњи колач. Маничка се осмехну: упоређење је било срећно. Зииаида Петровна није знала да ли је то увреда или комплименат. Обукогае се и одоше. Улица је била покривена танким снежним нокривачем. У ваздуху јо било тихо; месец, високо уздигнут над тршчаком поред реке, као да је сипао нежност и спокојство. У селу, кроз малене прозоре, виделе се ватрице. На двесга корака белила се црквена ограда, а иза ње, у облику крста, видела се силуета омање цркве без звоника. Тамо се упутише. Црквени дом, у којем је живео нона, био је уза саму ограду. Друштво је већ било сакупљено. СоФија Оеменовна седела је за гласовиром и полако једном руком пребирала