Nova iskra

одећу свога ироизвода, али за то садржај губи свој сок Што се тиче његова ученика Боровиковскога, довољно је и укус, а идејама нестајо њихове првобитне сиде. У нла- указати на пун успеха нортрет Катарине II (у Ермитажу) стичној или сликарско.ј уметности душа говори према ономе која је представљена у простој домаћој одећи, како шета како је тело сложено. Само се техничком уметношћу може по парку у пратњи свог најмилијег пса. Његов црквени и извесна идеја изразити. Али у ово стање естетичког живонис, као и све религиозно сликарство ХУШ века, развитка још није руско сликарство до краја ступило. нема религиознога осећаја, али се одликује широким поНа половини пута од варварства ка цивилизацији, оно се тезима, цртежом, декоративношћу и великим укусом у колеба између подражавања туђим узорима и неодважним, избору боја. неумешним тежњама да само ствара по упутима својих Ова ова три уметника нзражавају манире старих осећаја. Многи су се од руских сликара учили у туђих мајстора, чему је узрок дружење са туђим уметницима, мајстора, али су упропастили своје „ја" старајући се да са којима се познадоше у Русији.

не одсгупе од академских шаблона, свесно су гушили у

1757. године, за владе царице Јелисавете, у но-

себи сваки израз своје самосталности. Према приликама гледу уметничкога васпитања, пошла је Русија корак у

ван граница њихове земље, ниЈе тешко опазити да ои руски сликари могли казати чисто руску реч, да иесумњиво имају личних осећаја и личних жеља, да би могли причати о тајнама своје чудне расе, али је штета што томе још иикако не могу да даду обличје, те се муче и без успеха муцају туђим, несавладаним језиком. Па ипак, не гледајући на то, Русија је у XIX веку увела у делаоницу општега развитка значајан број уметничких сила. Пређе су се у њој сасвим олако примали утицаји туђинских стилова; сада је већ у стању да створи и по нешто своје, руско. На свакогодишњим селидбеним изложбача оиажа се све више и више слика које су, по свој прилици, весници скорога иролећа руске уметности. Од несамосгалних, лодражавањем изазваних руских производа прелази се ка творевинама оригиналним и ако по облицима још грубим и боз потпунога укуса. Убрзо ће ова рђава оригиналност уступити место појавама праве лепе уметности, пуне свих захтева и народнога садржаја. Такав је, у најкраћим потезима, развитак рускога сликарства у XIX веку. Оно што је било написано у Русији до 1700. год. има значаја једино за нроучавање византизма. Односп руски према Вападу почињу тек од Петра Великог. За дворове, што их диже по јевронском стилу, требало је и јевронског сликарства (плаФони и пано), те с тога нозва нз Јевропе доста најобичнијих уметника, који одмах почеше

напред. Тада је основана Петроградска Академија Умегности. Позив те Академије био је доста оригиналан: то је било доба када је „Емил" Ж. Русоа занимао све главе. Поред Академије био је и дом за малу децу, у који су се примала или преводила из Васнитачкога Дома дечица од В—5 година. Примивши основна знања, та су деца (од 11—13. год.) ступала у вишу школу. У шесторазредном курсу предаване су уметностн, после чега су

Двеотагодишњица Петгограда : Царски чадор на Сенатоком Тргу

ученици одлазили на Запад, где су тада били у јеку

сасвим занатски, израђивање разних алегорија по Пе- славе Менгс и Давид. У Петрограду су силом гонили тровим дворовима. Ово је рађепо према алегоријама од ученике да обожавају Пусена и мајсторе Болоњске Школе. Лебрена, измењујући их у толико само колико им јо тре- У Риму су ученици поклањали све своје симпатије Менгсу бало дати руски садржај. У Петроградском двору радили и Давиду, те је тако њихов класицизам (тај досадни сгил су Данхауер, Грот, старији Лампи, затим Токе, Ротари леденога мртвила) иашао земљишта и у Русији. И од

и др. За буђење какве руско-народне уметности њихово бављење није имало иикаквога значаја. Једина добит беше

тога доба јавља се у руској земљи, снабдевено дипломама и академским Формама, руско сликарство. Почеше се ја-

што се Русима отворала воља за слике и раекош. Поруџ- вљати називи руских Пусена, Карачиа, РаФаела и бине учесташе. Нарочито у доба оне чаробњачке раскоши, што је сматрано као највише — Гвида Рена; појавише која се разви у двору и аристокрацији за време Јели- се Јуиитери, Ахилеси, Одисеји, Хераклеси, Сократи, Присавете, тражени су били читави пукови сликара. Ето, јами — воштане лутке са Фризурама из времена Титова због тога се почеше јављати, поред туђинаца, и поједини и жутоплаве тоге у величансгвеним покретима по мршаруски сликари, од којих нонеки нису ни у чему заоста- вим пејзажима стила Валенсенова. Сви ти производи Јего-

Јали иза онога низа наЈМљених уметника. Левицки, први знатнији руски уметник, може се

рова, Угрјумова и Андреје Ивапова — чију су славу савременици високо поштовали — жалосно и глупо гле-

убројити међу боље портретисте ХУШ века. И ако се дају сада са зидова Ермиташких, управо као укрућени по колориту и изражају не може уноредити са Гра®ом и избледели јунаци Корнелиусови. Сви су ови уметници

ипак су његови портрети веома слични с портретима ВижеЛебренове или РаФаела Менгса. Рокотов, његов сувременик, унео је у своје глике много хладноће и мртвила.

били доиста без талента, сви уображени назови-мајстори, који су и сувише злоупотребљавали грчка и римска имена а сјајни антички свот посматрали апатичним погледима.

— 245 — >