Nova iskra

- 232 —

је толико векова прикривена била. Нећу истицати ни битку на Делиграду, где се новлачи сила турска пред појавом Карађорђевом, ни пад тврдог Београда, који су раније једва освајале стотине хиљада јевропских војника предвођене најчувенијим генералима. Нећу описивати ни оне страховите напоре 1809. године, када је само силан дух, снажна мишица и гвоздена воља Вождова одржала Србију да не падне Турцима у руке. Нећу помињати ни бојеве на Новом Пазару, на Јасици, Варварину, Лозници, ни рад његов око уређења војске и државе, ни велике напоре с вештим дипломатима јевропским. Хоћу да говорим само о последњим годинама живота Карађорђева, хоћу да говорим о његову животу ван Србије и о смрти његовој. За време српске борбе у првом устанку највеће су наде полагане на Русију. И баш те наде, услед политичких прилика, изневерише и српски народ и Врховног Вожда и све војводе, а истори.ја ће рећи зашто је то тако било. Букурешки Мир није заштитио српске интересе у оној мери колико су то Срби очекивали. Сам ондашњи руски цар Александар I признао је да Србија Букурешким Миром није заштићена ни онолико, колико се он надао. Срби, принуђени неодређеношћу Букурешког Мира, ступише поново у борбу. И малени број српских ратника 1813. године изађе пред небројену војску турску, која нагрну са свих страна. Срби напрегоик' свеколику снагу, али та снага беше незнатиа нрема сили целе турске царевине. И Срби после крвавих бојева и великих жртава посриуше. Врховни Вожд, у најтежем тренутку, опкољен пакленим духовима и препреденим дипломатом — преваром би изведен из земље, за коју се 10 годипа онако храбро борио. Сам Карађорђе, у једном писму од 30. новембра 1813. године, о свом одласку из Србије вели: „Неорећа је судбииу предухитрила те је наша драга „отаџбина пала више због вероломног вероломства, него „због оружја силног непријатеља." Главне виновиике пада Србије и своје несреће именује сам Вожд. Он вели, да је ондашњи динломатски агент Недоба са ондашњим митрополитом београдским Леонтијем направио план и пад Србије извео. Сам Вожд, пишући гроФу Ивелићу у Русију, у поменутом писму вели: „Кад сте били у Србији напомињали смо Вашој Светлости намеру човека, који .је о паду Србије радио. И ето, епископ бивши Леонтије успео је преко колешког саветника Недобе и довео нас је до пропасти/' Иста ова два човека завела су Карађорђа, да пређе у Аустрију. У поменутом писму Карађорђе вели о свом преласку: „По приглашенију вероломника ми (смо) оставили нашу отаџбину и прешли у државу Аустријску." Преваром овом одмах се користила Аустрија. Карађорђа дочека у Вемуну генерал Црвенка, одвоји га од породице и пошље у манастир Фенек под оружаном стражом. Аустријске власти оплене му породицу до голе дугае, скинувши им и хаљине с леђа, што су од вредносги биле.

Пленећи и отимајући од оних који су тражили уточишта, полицијски старешина у Земуиу рекао је жени Карађорђево.ј: — „Подај госпо сад срамно, то вам је учиннла ваша Русија; а да сте се држали нашега двора, не би сад тако срамно давала." Добивши Карађорђа у сво.је руке, Аустрија га је слала из затвора у затвор: Фенек, Голубинци, Варадин и Грац јесу места, у којима је тамновао Вожд под јаком стражом. За то време кушало се разним обећањима да се придобије Карађорђе. Нудила му се и владалачка титула, само да буде веран од Беча ћесару. Карађорђе је то одбио и надао се да ће га руски цар спасти. Скоро годину дана тамновао је и туговао Карађорђе по аустријским тамницама, докле га је народ његов у јаду, бежећи испред турских џелата, довикивао: Ђе си данас Петровићу Ђорђе ? Ђе си данас — ниђе те не било ? Зар не видиш, јада не виђео Да ти Турди земљу освојише. Најпосле, заузимањем руског цара, избави се Вожд аустријских тамница и пође у Бесарабију за Хотин, где је стигао тек о Митрову-дне 1814. године. У Русији, у Хотину, Карађорђе је провео до Таковског Устанка, радећи да помогне Србима и чекајући време да се врати у Србију. Кад плану устанак, позваше га, и Срби из Србије и они који беху у Аустрији, да дође у Србију. Али, налазећи се под заштитом Русије, не могаше доћи без допуштења царева, већ одмах скупи око себе војводе, које су биле у Бесарабији, да се договоре, како да се помогие српском народу. Реше, да со обрате цару Александру, да заштити Србе од нових турских насиља. Молба би написана 22. јуна 1815. годиие и послана цару по Младепу Миловановићу и Михаилу Чардаклији. У овој молби износи Карађорђе узроке новом устанку Срба. Слика у најживљим бојама страховита насиља турска и завршује молбу овим речима: „Бедни народ српски у последњем издисају вапије „Богу и Вашем Царском Величанству, своме најмилостн„вијем Заштитнику за брзу — ма којим начином помоћ —, „и пуну наду полаже на Вашу највишу милосг. Позвао ,.је и мене у отаџбину, али ја, пошто сам под заштитом „Русије, без Вашег најмилостивијег налога нисам им могао „ ништа одговорити." Одмах за овим послао је Карађорђе у Србију Вујицу Вулићевића, да се нађе поред његова кума Милоша. Уз то му је казао место, где је у Тоиоли био закопао 12.000 дуката, да их ископа и преда Милошу да их он унотреби за прве потребе народне. Кад се Вујица састане с Милошем у Болечу близу Београда, и кад Милош саслуша поруку свога кума запита Вујицу: „ Шта мисли Карађорђе? Хоће ли овамо и кад ће, „ако неће сад? Ово се отвара нов рат и Бог зна како „ћемо се и кад умирити; а он би то све сад, иосле то„ликог свог и народног страдања, боље и вештије умео