Nova iskra
— 331 —
И дрворез се у срнскоме народу много и лепо радио у шумовитим нределима. Имала сам прилике видети таке дрворезе од уметничке вредности. 0 уметничкој подобности српскога народа лије нико водио рачуна, па ни српски књпжевници, ни српска интелигенција, као што еису ни о народним умотворинама. Кад се Вук Караџић појавио као ре®орматор српскога језика у српској књизи, били су баш књижевници
онога времена његови најжешћи противници. А кад је Вук изиео народне песме на видик, сматрали су они те песме за простачке, док им се Гете дивио. Орпски књижевници и српска интелигенција немају, са малим изузетком, ни ока ни срца за наше народне женске рукотворине, а туђ им се свет диви! Да чудне аналогије у тим појавама.... (СВРШИЋЕ СЕ)
Т/Сз У} Ј1ролетњтлх Слегмја"
I.
реко наших поља, кроз вртове свеле, Опет шеће мома вижљаста и нага: Бокор љубичица кити груди беле А косе споменак. Заносна и блага Она дахом својим цвеће васкрсава, Под ногама њеним студенац забруји. И летећи зраком испод свода плава Певају јој химне шеве и славуји. О, Пролеће љупко! Са колико нада Чекало те срце и душа те сања, Жудна твојих ноћи, жудна шумског хлада, Жудна цвећа твога, слатког миловања, Ко што беше негда када познах драго, Уминуле давно и ружичне дане, Када си се на нас ти смешило благо Провирујућ крадом кроз зелене гране. Вај! И ти баш сад ми све отрже, узе, И остави за ме бол, тугу и сузе. Зајечар, 1903.
II.
Тихо слази сунце твоме родном крају, И трацима златним љуби кутак драги; Твоје горе трепте у вечерњем сјају, Топло кроз њих душе поветарац благи. Око тебе, драга, мири зумбул сада, Заносно и слатко. Цврчак тихо поје; А са вишње младе бело цнеће пада На крило, на груди и на косе твоје. Јадна моја драга! Знам, у часу томе У мутном ти оку чиста суза блиста, И туга се свија по чеоцу твоме И ти склапаш руке узвишена, чиста На молитву тајну. Да ли тада мене Спомињу и шапћу твоја уста мила? О, знај, срце моје и тужи и вене Јер њега је силно тешка туга свила. А кад ветрић благо дирне косе твоје, Да л' уздахе чујеш и плач душе моје? Милутин Јовшовић,
С 7рпк.а
Успомене -
ако је угодно сјећати се сада у затвореној соби жаркога далматинскога сунца и мора што пљуска, док у пећи пламса ватра, на пољу пада киша и мори досада. У ове дане, кад се трне од студени, сјећати се оне досадне врућине. Готово не могу да помислим сада, да је некад могло бити вријеме, кад сам ја читаве полудневи бивао у Адамовој тоалети, гдје су смоквов лист замјењивале пливачке гаћице. И сјећати се још сада, кад човјека највећма обузима жеља да вјечно куња и потнирује пећ...
Лежим и мислим на Трпањ. Кад стиснем очи, као да видим ону збрку од кућа и улица, оне уске сокаке с високим ку}?ама и унутра онај тихи, монотони живот. Као да видим ону стару црквицу гдје се испела на оне пећине и опомиње бродара и казује му пут. Све је око ње пусто и голо, мртво и тужно, као и оно пусто и зарасло гробље испод ње. — Госпе ти, — рекао ми је папе Стипе, кад сам дошао с друштвом, -— а ког врага траже ови сињори ? —■ Па да уживамо у мору, папе Стипо! одговорим му.