Nova iskra

Али еио иа цркве иаиде и дрквењак. Не мећући капе на главу, као да .још нешто очекује на паперти. Одмах за њим појавише се свештеник у свечаној мантији, ђак и тутор, а с њима још један човек ког Маничка није познавала. Високог је раста, сувоњав и мало погнут; има дугу браду и бркове, који су, рекла би, сбди, јер од сунца не види најбоље. На њему је црн капут. У оделу као да има и црвене боје. У руци му је Фурашка коју још не меће на главу. Ко би то могао бити? Ено сиђоше по стеиеницама паперте, и Маничка их не виде за мало, док не избише сва четири лица тамо на гробљу. Попа и непознати човек иду заједно напред; попа нешто говори а онај слуша, мало приклонив главу према њему. Тутор и ђак у иозадини су и, по свој прилици, ћуте. Сви су покривене главе, изузев непознатога који још вазда држи своју Фурашку. Ено иојави се и нека жена, сељачкога тииа; злдоцнила је на трчи за њима, док их не стиже. Нрођоше све гробље и зауставпше се нред највпшим гробом са новим, тесаним крстом. Непознати човек приђе ближе, а други остадоше у позадини, не мичући се. Он се неколико пута прекрсти широко и са пуно осећаја, и подуже се не покрену, али у један мах спусти се на колена и за тим нице падо. Ко ли би то могао бити? ТТТ то ће на гробу Клаудије Антоновне? У Маничке срце силно закуца. Изгледаше јој као да се тамо на гробљу одиграва некаква драма. Од куда ли тај човек дође овамо ? Шта ли га је то повукло оној хумци, за што ли је нице пао и за што се тако дуго не диже? Приступише му, најзад, попа и ђак, пажљиво га ухватише испод руку и подигоше. Попа нешто говори, — јамачно га теши. Непознати човек прекрсти се још неколико пута и за тим непоузданим кораком пође заједно с осталима. Али сада пођоше другом уласку, по истој стази којом је ишла и Марија Владимировна, те јој се и опет изгубише из очију. Али је Маничка у мислима ишла за њима, замишљајући, како су већ дошли до вратница, изашли у поље, окренули ка селу; али се губила у нагађањима: куда ли ће сад и шта ће даље бити? Али њену пажњу у један мах привуче жена, која, прескочивши гробљански ров, искочи на трг и журнпм ходом, снотичући се сваког часа, похита право школи. Одмах је видела да та жена ннје нико други, већ главом Хивра. Маничка је била толико нестрпљива, да је чак отворила врата и пошла у сусрет. А Хивра је, нема сумње, то и очекивала. Већ издалека давала је изразне знаке, који су, по њезину уверењу, требали да све објасне. Најзад, на размаку од дваестину корака, Хивра довикну: — Дошао генерал! Отац Клаудије Антоновне!..

Маничка помисли у себи: „ Внала сам! Нико други није ни могао бити! Ја сам то осећала." Пођоше заједно. Хивра, задувана и гутајући речи, саопштавала је: — Отојим ја у цркви, на служби, народа пуно . . . У један мах видим — народ се уклања! — Неки висок старац са седом брадом, блед, блед, ужасно оронуо, образи му упали, чело велико а глава ћелава . . . На чакширама црвене испуске, а на капугу црвени рубови . . . Видим, да ми је као познат, а рекла бих и није . . . А срце ми залупа, залупа . . . И погодила сам! . . Боже, Боже, какав се начинио! . . Оида, кад је долазио покојници, био је сасвим други човек ... У мундиру, с аполетама, па стасит, достојанствен, браде није имао, само бркове, а није било ни седе косе. . . А сад — прави старац: погурио се, гледа тако тужно, и никаквог сјаја на њему; аполете скинуте и све остало . . . Кажем, несрећа га срушила! . .

,. л т' МК '

> И11

Шшимш

и I ш = II ■ И.

Ж

I

Јјјвјјјјјјј

швцп !и , л.г*

Ш111! 1

Н'

I"

ж* \ ' ч':*

Српски Народни Дом у Карловцима Отојим као на угљевљу, све бих да му приђем, да му чујем глас. . . Стоји само на једном месту, топло се моли и клања . .. А после службе, када се народ разиде, он приступи попи и пожеле да види гроб и да му се поклони . . . Поведоше га, а ја за њима; све гледам у њега, гледам, јер ми као није туђин, — отац је Клаудије Антоновне. А када дођв на гроб — погледа, погледа, па онда паде на земљу, заплака и зарида . . . И подигоше га, али попа никако да га умири. Шта му све није говорио! И као човек, и по књизи, и свакојако! Ништа не помаже. Не знам шта ће даље бити: попа га поведе својој кући, а ја потрчах овамо . . . Хивра је била веома узбуђена. Генералов долазак био је за њу велики догађај: она је, као и Маничка, у свему осећала неку дубоку драму. Уђоше и у кућу. Зинаида Петровна, дознавши о свему, узмува се: — Доћи ће и нама, а гле какав је то вашар! Хивра, бриши прашину иа столицама! Ах, Маничка, зар се нећеш пресвући? Не можемо га дочекати у овом