Nova iskra

— 344 —

оделу. Он је из вишег сталежа . .. Генерал. Не можемо овако! Маничка, еа горкнм осмехом, ногледа на њену збуњену ужурбаносг па помисли у себи : како је њена мати чудна глава! Она зна историју Клаудије Антоновне, зна да је генерал у њој изгубио све, — па још мисли о таквим беспослицама! Она мисли да су сви људи лаког срца као она, и да ће овај старац, који је изгубио кћер, .једину утеху свога живота, — пре свега обратити своју пажњу на њихова одела, и да ће му сметати прашина на столицама или прљаво одело Хиврино. Па гле, и Хивра, очекујући одличнога госта, удешава се, ноправља своје чешљање и спрема свилену новезачу, — мало тамнију, да би изгледала озбиљнија. Она и не иомишља да нред њих неће доћи генерал, званично лице, човек из вишега круга, него несрећни старац — порушени, зле судбине, лишени сваке утехе у животу. И Маничка је била узбуђена и у иеком очекивању, али то је био сасвим друкчији осећај. Она је знала, да ће говорити са старцем и да ће му, може бити, открити тајну Клаудије Антоновне. Њему је, без сумње, њезин постунак нејасан и објашњава га само њеним безумљем, али она, Маничка, поуздано зна да је Клаудија Антоновна радила сасвим логично и да друкчије није могла ни радити. Седоше за ручак. Зинаида Петровна и тад је била узбуђена. Може доћи сваког часа, затећи их за столом, а њихово је посуђе тако просто и неугледно, а и на застирачу стоји рупа баш на највиднијем месту. То је — прави скандал! — Не бих волела да нам овог часа дође! То је тако неугодно! .. говорила је она. — Ах ! узвикну уплашена, погледавши случајно кроз прозор: Ено их иду.. . Нопа и он! . . Боже мој! Хивра, склањај све са стола; тако је прљаво . .. И Хивра као да је тако исто мислила. И њојзи је изгледало, да није најзгодније да пред генералом остане овако просто посуђе на столу. Чак се сети и изговора, ако не би могла успети да распреми. Ваиолиће госте, да изволе прво у учиоиицу. Али су гости ишли полако, те је соба била доведена у ред. Винаида Петровна с ужасом је гледала Маничкино одело: црну сукњу и шарену цицану блузу. Чуше се и кораци: уђоше гости. Попа засгаде на прагу и прекрсти се према икони; на њега се угледа и старац. — Допустите ми да вас познам, — рече попа. Ово је, ето, генерал Антон Николајевић Порховски, отац Клаудије Антоновне; ово је наша учитељица, Марија Владимировна; ово је њезина мати... Старац се полако наклони према дамама и ћутећи седе на понуђену столицу. Маничка га је нажљиво гледала у лице. У цртама његовим било је сличности са Клаудијом Антоновном. Лице му је било бледо, са из-

разом патње. Дуга седа брада давала је старцу израз аскетског монаха. — Ја сам вас узнемирио, тевЛагаев... Молим вас, не замерите! простим и мушким гласом ироговори он, полако изговарајући речи. — На против... Нама је веома пријатно!.. одговори Винаида Петровна оном својом извештаченом пажњом, и хтеде рећи још коју љубазну реч, али јој Маничка упути тако оштро прекорни ноглед, да је одмах умукнула. Маничка се бојала да јој мати не лупне ма какву глуност која не би била за ову прилику. — Дошао сам да видим њезин стан -— поново проговори старац, па обухвати собу једним ногледом и тешко уздахну. — Кад се изгуби оно што се није умело поштовати, онда се почиње поштовати и свака ситница... Он опет уздахну и опет ућута. Сви су такође ћутали, и свима је било тешко. — Дакле, овде је и умрла? упита старац после дужег ћутања. — Ето, на овој постељи! — са скругаеном нежношћу у гласу одговори Хивра. — На овој посгељи и пред мојим очима сврпшла је моја голубица... Старац пренесе ноглед на Хивру. — Ви сге били поред ње у последњим часовима ? упита је он. — Не само у последњим, него за све време!.. На мојим је рукама и издахнула!.. Јотп се сећам њенпх носледњих речи: од свих, вели, молим опроштаја, а ја свима опрагатам... Ето какве .речи! Старац гласно уздахну и, поседев јога неки тренутак, устаде. — Молим не замерите... Узнемирио сам вас, тпезЛагаез!.. промуца и нође ка вратима. — Молим вас, допустите ми да с вама, проговорим неколико речи! уздрхталим и узбуђеним гласом рече Марија Владимировна. Оиа се силно узбудила, осећајући да је управо њезин дуг — разговорити се с њиме. Он заустави на њој свој упитни поглед и за тим рече, климнув главом: — На вагаем сам располагању, госпођице! — Хтела бих... да само с вама разговарам. Попа је одмах разумео: — Ја ћу вас код куће причекати, вагае превасходство!.. Хивра, доирати господина до мене! рече јој и изиде. Зинаиди Петровној остаде да и сама то учини, а Хивра као да ишчезе, осећајући да ће бити нешто значајно. Старац је осгао на исгом месту на ком га Је задржао предлог Маничкин. Гледао је у њу као да проучава црте лица девојчина. Дотле удубљен у своје тужне мисли, као да је није пи видео, као што, по свој прилици, није видео ни тутора, ни попу, нити иког од оних са којима је, силом околности, имао да разговара. — Седите, молим вас! — понуди га Маничка. Он седе на своје пређагање место. Она је неколико тренутака ћутала.