Nova iskra

346 —

Винаида Петровна и Хивра седсле су на улици, на клупи. Обе су биле под утисдима заједничке мисли, да се онамо у соби води некакав тајанствени и веома значајни разговор. Није Маничка узалуд ножелела да остане насамо са човеком кога види први нут у животу. Мора да има нешто на души својој. Еада је Маничка изашла, обе се жене зачудише што је сама, и уиутише јој своје уиитне погледе. — Обећала сам да га нико неће узнемиравати — рече Маничка: — За то, молим вас, немојте улазити тамо. — А шта ради? — уиита Зинаида Петровна. — Чита . . . Молим вас, не улазите. — Ах, то је јамачно онај рукопис! — досети се Зинаида Петровна. — Но, то ће дуго трајати! . . Да ли бих дотле могла отићи до нопадије? А? Она је ово питање упутила Манички, али не доби одговора. — Отићи ћу ! — додаде за тим, па и не дочекавгаи одговора, устаде и пође право према парохову дому. Хивра је седела, седела и номишљала да оде суседима. Женско срце тражило је изива. По њезину мишљењу, догађаји овога дана били су тако знаменити, да је било преко потребно испричати их ма каквој жени, свеједио је, макар и првој која наиђе. Треба само ма каква новост да дође до женских ушију, па да се за пола часа рашири ио свем селу, те да брзо од комарца постане читав магарац. Тешко је и замислити на какву ли ће бајку личити извештај о старом генералу, када иретноследња жена

у селу буде ову новост причала последњој: колико ли ће аршина бити дуга његова брада и колико ли ће море од суза иотећи из очију му на гробу пређашње учитељице... И Хивра оде. Маничка остаде сама на клупи. За тренутак нокри лице шакама и замисли оне осећаје што морају подузети сгарога генерала, када буде читао исповест кћери своје. „Да ли сам добро учинила., што сам причала о дневнику и што му га дадох да чита?" питала је себе и одговарала: „Да, добро је, добро! Питање о узроцима корака Клавина за њега је од необичног значаја. Па нека бар исгину дозна. Можда ће га та истина убити? Нека је и тако. Истина је дивна и када убија! Ја то знам по себи. Постала сам милион пута несрећнија када сам дознала истину, али сам и срећна што је знам." У ваздуху се осећао јоргован, јер је поветарац доносио његов мирис из црквене порте. Сунце, што је већ нагињало смирају, пружало је меке, прозрачне и златасте зраке, да си их, изгледало је, могао рукама дохватити. Маничка је размишљала о контрастима којих је пуно у животу: овде млађана природа напреже све силе своје, тожећи свим удруженим делићима својим ка радости, а тамо, под оном високом хумком, заувек је сахрањен млађан живот, који се никада више неће појавити златноме супцу, мирисном сутонском ваздуху, општем празнику Природе. А у соби седи тугом утучени старац и са побожном смиреношћу лије сузе над еухим, бездушним паиирним листовима, само за то што их је некада иснисала њему драга рука. (СВРШИЋЕ СЕ)

1/1 ж а

има. — Кроз суво грање веје Мећаве мразне шумна јека; И пахуљице снега сеје С потмулим звоном из далека. И шкрипе гране. — Поток плаче Као да прошлост светлу зове; Узрујан, буран, даље скаче — Сва шума сања сетне снове. Сива је магла брда скрила, Дрожгавац тамну влагу гони ; Кб смрт да шири своја крила Са мале цркве звоно звони. И шум тајанствен гором блуди И хуче реке, шуме хриде; А по пртини група људи Сагнувши главе тихо иде.

И снег још пада. — У Ишчезе спровод. — НоН се Тихо корача по тамнини И маглом густом све увија..

Пред њима стари поп корача, Погребне песме звук се ори; Кроз њу се чује јецај плача То ојађено срце збори. Четири из њих сандук дрвен На раменима својим носе; У њему мртвац. Фес му црвен Покрио снежно беле косе. На челу печат смрти смеле Склопљене навек очи скрива, И блесак мисли, бурне, вреле Не диже више машта жива. Бели му покров груди крије Кб покривало зимњег дана, Жеља и страсти трага није Ни мука, бола, горких рана. даљини свија; В. П. Бошња^овиц.