Nova iskra

— 377 —

ства, богаства, васпитања, укуса ? Вар ниси ћутећи иатила, када си се морала спуштати у блато и гледати суровости? Не реци: нисам! Ти си много патила, то је и скратило твој живот... Откуда дође на тебе твоја болест — сушица, која те и у гроб отера тако младу? Откуда? Не, до подвига не стижу лако чак ни они којима је љубав у срцу. А ти си га платила — својим животом... „Сад је готово. Ти си подвиг платила животом, а ја плачем што не могу да будем таква. Од онога доба, када познадох тебе, твој живот, твоју душу, — нема за мене живота поред тога. Ти видиш: ја сам мирна, срце моје бије уједначено. А то је за то што сам ја већ мртва, у мојој души нема ничега живог, остаје ми само да извршим пЈку Формалност. Ја никог не кунем, никог не окривљујем, — живите сви, ко.ји можете, својим бесциљним, бесмисленим животом!.." Маничка спусти перо и заклопи свезак. Бледа, с непокретним, хладним лицем, личила је на мртваца кога је нека незнана сила. нагонила да се механички покреће. Приђе омањем ковчегу, отвори га, затим потражи ковчежић, откључа га малим кључем, претури по њему и извади револвер. Поуздапом руком напуни га патронима, метну револвер у цеп, а ковчежић и ковчег закључа. Црквени сгражар откуца једанаесг. „Мати тек што није дошла. Треба похитати. Не бих у њезину присуству..." Али је задржа нова мисао. „Добро, тако сам регаила. Изгледа ми да другог решења не може ни бити. Али ако би га било, — зашто хитати? Ја сам још под утисцима оне ужасне слике коју угледах код Степаниде. У соби ирегрејано, загушљиво, ваздух покварен. Проћи ћу, дисаћу свежа ваздуха, погледаћу речицу, звезде, дрвета осветљена месечином... Можда ће ме то освежити и можда ћу наћи и друкчије решење. Та живот се не повраћа, он се даје једанпут само. Све ово, све моје мисли што сам их уиисала, можда су само бунцање и занос." Угаси свећу и изиде. 'Грг је био још вазда тих. Парохов дом још осветљен. У њему је данас, види се, врло весело. Маничка пође нрема цркви. Онуда је пут водио, јер је требало проћи поред цркве, ако се иде речици. Ишла је бадро, старајући се да удахне ваздуха што више може, управо као по дужности коју су јој силом наметнули. Маничка дође до цркве и мимоходом погледа у парохов дом. Сенке, што се кретаху иза осветљених прозора, претворише се у одређене ликове у којима си могао познати и спахију и Винаиду Петровну и Сутугина и попину ћерку; ликови брзо промицаху поред прозора, замењујући један други. До уха допираху и звуци са гласовира. Игра је у јеку. Само је у кабинету оца Семена било мрачно; старац је, јамачно, већ заспао, а можда је угасио свећу само из економности, па саблажњен мирским

весељем прилегао на диван и посматра игру. Ето срећних људи, који се задовољавају и таквим ситницама! По свој прилици, и отац Семен и попадија и попина ћерка расположени су данас веома свечано. Данас је на црквени тас пала неочекивана стотинарка... Маничка прође мимо цркву, скрену лево и стиже пред речицу. Полако и за очи неопазно тече њезин слаби ток, којему је киша најјачи извор. У свежем је ваздуху мирно, не шуште дрвета у спахијском врту, не шумори трска с ону страиу речице, мирно спава све село, па се чак не чују ни звуци веселе игре. Дивно би било умрети у овој величанственој тишини ноћној, неопазно, без муке, без потреса, претворити се у камен који никада неће ни проговорити ни осећати. Али се, ево, тишина наруши. Из села се јави петао, за њим други, трећи; разбуђени кукурекањем, почеше пси лајати а не знају ни сами зашто. То су докази да природа није умрла, већ да само спава; то је само тишина спавачка, а у Маничкину је срцу — мртвачка.

Дом ОЕРДАРА МиЋИЋА

Не седи јој се. Ни свежи ваздух, ни изглед речице, ни звезде што сијају над главом њеном, не везују је за место, не маме је себи. У души је њеној све као и ире. Ако је што и привлачи себи, то је само онај тесани крст на узвишеном гробу; она га не види, јер је гробље заклоњено црквом, али она мисли о њему. Поћи ће онамо без одлагања, онде ће постајати; још једном ће прочитати натпис на дрвеној дашчици и осетити близину Клаудије Антоновне. Опет се указаше окна парохова дома. Још су вазда осветљена, али се сенке више не иокрећу а и музика је престала. Маничка прође позади цркве, пређе ров који је био око гробља, и нађе се крај узвишенога гроба. Загледа се у натпис на дрвеној дашчици и чита га, и ако т*а је напамет знала. За тим седе на меку и влажну раку, опрулш ноге и даде се својим мислима. И опет је изненади дубока тишина, бескрајни мир, неузбудљив, мртав, као и онај што је у души њеној. Ни вере, ни љубави, ни мржње, ни злобе, ни сажаљења. У самој ствари —