Nova iskra

јЈаља — Дгонид ^Чмдрејев —

Ј| шШ Ј аља је седео и читао. Књига је била веома м јрШш велика, упола мања од самог Ваље, са Ш необично црним и крунним врстама и са сликама на свакој страни. Да би могао 1 јј4 видети горње врсте, Ваља је морао нружати главу скоро нреко целог стола, клечати на столици и нуначким кратким кажипрстом чувати свако слово, јер се врло лако губило међу другим сличним словима, па би требало пуно муке да се поново нађе. Захваљујући томе помагању, које издавачи још не задовољише, читање је одмицало прилично лагано, и не гледајући на несумњиву интересантносг књиге. У њој се причало како је један веома снажан дечко, ког су звали Бова, хватао друге дечаке за ноге и за руке, а они се отимали. То је било страшно и смепшо, за то се у тешком дисању Ваљину, којим је праћено његово нутовање по књизи, провлачио израз пријатнога страха и очекивања да ће даље битк још занимљивије. Али Ваљи неочекивапо прекидоше читање: уђе мати са још једном женом. — Ево га! рече мати, којој очи беху црвене од суза, по свој прилици скорашњих, јер свој бели рубац вазда стезаше рукама. — Ваљице, мили! — узвикну гошћа и, ухвативши га за главу, поче љубити његово лице и очи, снажно пршгајајући уз њих своје танке, тврде усне. Није га мазила као његова мама: мамини пољупци боху меки, као да се топе, а ова жена као да га је хтела исисати. Ваља је био незадовољан, што му прекидоше занимљиво читање, а није му била никако у вољи ни ова непозната жена, висока, са коштуњавим прстима на којима не беше ни једног прстена. Од ње је још ударао и некакав непријатан мирис: мемла и трулеж, док се од маме увек осећала свежина разних мириса. Најзад, ова жена пусти Ваљу и, док је он брисао своје уснице, гутала га је оним дубоким погледом којим се, реои бисте, човек Фотограоује. Његов кратки носић, али већ са предзнацима тзв. орловског носа, његово густе, не дечје обрве над црпим очпма и сав њогов изглед оштро збиље као да је на неког прпсетише, те се заплака. Није ни плакала као мати: лице јој се укочило, и само су сузе брзо текле једна за другом — није једна још ни потекла с очију а већ је друга навирала. А кад изненада, као што је и почела, престаде плакати, упита малишу: — Ваља, познајеш ли ме? — Не. — Ја сам ти долазила и пре. Двапута сам ти долазила. Сећаш ли се? Можда је долазила, можда је баш и двапута долазила, — али откуд ће Ваља то знати? А зар и није

Врањски споменик изгииулим ворцима за ословођење

Ваља изненађоно потражи погледом своју маму, али ње већ не беше у соби. — Зар има две маме ? упита он. Ти лудо говориш! Жена се насмеја, али се овај осмех не допаде Ваљи; видело се да њој није ни мало до смеха и да је тако урадила само да би га обманула. Неко време обоје ћуташе. — Зар већ знаш да читаш ? Па ти си прави философ!

свеједно: да ли јо долазила та непозната или није долазила? Она му својим питањима само прекида читање. — Ја сам твоја мама, Ваља! — рече жена.