Nova iskra

— 10 -

Ваља је ћутао. — А гата то читаш? — 0 Бови Краљевићу, — одговори Ваља озбиљно, достојанствено и са очигледним поштовањем нрема великој ЕЊЈ13И. — Ах, то је, мора бити, врло занимљиво! Причај ми, молим те! — осмехнувши се потражи жена. И опет нешто неприродно и лажно зазвекта у том гласу, који је силом хтео да буде мек и округао као мамин глас, али остаде рапав и оштар. Ова лажност онажала се и у покретима жениним: помаче се на столиди, па чак и врат испружи, као да се спремала за дуго и пажљиво слушаве; а кад Ваља без икакве воље отпоче причање, она се сва прикупи и потамне као тајни оењер кад му изненада затворе заклопац. Ваља је у том осетио увреду и према себи и према Вови, али хотећи да остане учтив, исприча свршетак надвоје натроје, па додаде: — Готово. — Збогом, голубе мој, драги мо.ј! рече ова туђа жена и опет се упи усницама у Ваљино лице. — Опет ћу ти скоро доћи! Волиш ли да ти дођем ? — Да, дођи, молим — учтиво замоли Ваља, па, да би само што пре отшпла, додаде: врло ћу волети! Гошћа отиде, али тек што Ваља могаде наћи реч на којој је стао, — уђе мати, погледа га, па и сама поче плакати. Што је она жена плакала, може се још и разумети: јамачно жали што је онако непријатна и досадна, — али зашто мати плаче? — Не знаш, — замишљено поче Ваља: како ми је досадна та жена! Каже, да је она моја мама. Вар може дете да има две маме? — Не, чедо, не може! Али она истину каже: она је твоја мама. — А ти ? — Ја сам твоја тета. Ово је било неочекивано откриће, али је Ваља био према њему сасвим равнодушан: тета, па добро: тета зар то није свеједно? За њега реч није имала оно значење које има за одрасле. Али мама то није разумела, па му поче објашњавати, откуда то да му је она била мама а сад постала тета. Давно, давно, док је Ваља још био мали, малецан... — Колико мали ? Оволико ? Ваља подиже руку за четврт аршина више стола. — Не, мањи. — Као цица-маца? радосно се зачуди Ваља. Уста му полуотворена а обрве у вис подигнуте. Личио је на бело маче што му га недавно поклонише, а које беше тако мало да је са све четири шапице могло стати у тањирић. — Да. Ваља се радосно насмеја, али се брзо трже и поврати свој обични оштри изглед и примети, као човек којм се сећа грехова своје младости: — Ала сам био смешан!

М тако дакле, кад је био мали-малецан и смешан, као маче, донела га је ова жена и, као свако маче, поклонила заувек. А сад, кад је одрастао и постао паметап, хоће да га узме. — Хоћеш ли да идеш с њом ? упита пређашња мама и порумене од радости, кад јој Ваља одговори одлучно и сурово: — Не. Она ми се не допада! — и опет се окрете својој књизи. Ваља је мислио да је цео догађај већ исцрпен, али се преварио. Она чудна жена, са лицем без израза од живота (као да су из њега сву крв испили), која дође незнано откуд и која без трага оде, узнемирила је сву кућу и испунила је потмулим страхом. 'Гета-мама често је плакала и распитивала Ваљу: хоће ли је оставити; теча-тата вазда је мрмљао и гладио своју ћелу, од чега су се беле власи око ње подизале и кострешиле, а кад мама не би била у соби, такође је питао Ваљу: хоће ли отићи оној жени? Једном с вечери, кад је Вал>а већ лежао у постељи, али још био будан, теча и тета разговараху се о њему и о оној жени. Теча је говорио љутитим басом, од кога су неприметно дрхтали кривтали на лусгеру и светлуцали час плавим час руменим сјајем. — Ти, Настасија Филиповна, говориш глупости! Жи немамо права да јој дете дамо, немамо њега ради. Још се не зна од чега и како живи та жена од оног времена када је напуети онај... но, до ђавола, ти већ знаш о ком говорим. Нека ми главу секу, ако дете не пропадне код ње. — Она га воли, Гришо. — А зар га ми не волимо? Како то говориш, Настасија Филиповна? Изгледа као да би ти сама хтела да се раставиш од детета. — Не грегаи душе, Григао! — Но, но, ето већ се наљутила. Газмисли о том питању хладно, не буди пргава. Ма каква кукавица, вртирепићка, нарађа дечице па их другом подметне. А носле изволите: дајте ми дете, љубавник ме је напустио па ми је сада досадно. Немам новаца за концерте и позоригата, дајте ми бар играчку. Но, не, госпођо, јога ћемо ми разговарати о том. — Ти си, Григао, ненраведаи према њој. Ти знага да је она болесна, сама... — Тако ми Бога, Настасија Филиповна, ти би и свеца извела из стрпљења. Зар дете заборављаш? Теби је свеједно, да ли ће од њега бити погатен човек или пропалица? А ја дајем да ми главу секу, ако од њега не постаие пропалица, рђа, лопов и ... пропалица! — Григао! — Преклињем те Христом Богом: не љути ме! И откуд у тебе та ђаволска особина да се испречаваш? „Она је са-а-ма!" а зар ми нисмо сами? Ти си жена без срца, Настасија Филиновиа, и мене је сам ђаво натуткао да се тобом оженим! Требало је да ти џелат буде муж!